Kurideološki problemi Srbije

Nedavni naprasni odlazak Velikog Vođe u vrhunsku medicinsku ustanovu, njegovo dvodnevno izležavanje u istoj, kao i čudesno (samo)izlečen(i)je, otvara jedno ogromno pitanje, neuporedivo značajnije od zdravstvenog stanja bilo kog pojedinca:
- Koliko nam je zdrava država?

Za sedam godina vlasti, paralelno taloženju holesterolskih naslaga po zidovima njegovih arterija, u pravno-politički sistem voljene otadžbine nataložilo se neuporedivo više štetnih materija. Jer, dok je piletina pohovana u dubokom ulju zakrečavala samo njegov kardiovaskularni sistem, preletači u dubokom vazelinu uvukli su se u sve pore ovog društva. Uz to, pored cvrkutavih, dijetalnih ptičica, tu su i -(medicinski) mnogo štetniji! - pozamašni, mrsni veprovi. Oni koji su godinama groktali o Srbiji a pri tom rova(ri)li po njoj. Naravno, nisu tražili tartufe za izvoz, nego sopstvene privilegije... Da, i iza njih nisu ostajale izriljane brazde, nego masovne grobnice, izbeglice na traktorima i smrad demagogije.

Zato se danas, na serviranim ražnjićima dnevne politike, osim ukusnog (a štetnog!) belog mesa u slanini,  našlo i dosta toga što se ne jede. Na primer, „Vulinodrecuni na kosovski način“, „Ruski boršč sa špijunskim prelivom“, „Doktorati špikovani plagijatima“, „Kumova glava u sarmi od najlona“...

Ustvari, ako ćemo pošteno, koreni sadašnjeg stanja (sa r ?) ne datiraju od pre sedam godina. Ne, nisu ni iz devedesetih... Počeci nezdravog tova države vazelinskim umakom datiraju mnogo  pre toga, još od vremena kada su borci za običan narod (tada se to zvalo „radnička klasa“) iz vojničkih rovova uskočili u dedinjske dvorove. Dvorovi  imaju u sebi prestole, a prestoli nezgodnu osobinu da guzicama koje ih pritiskaju izazivaju narkomansku zavisnost. A onoga trenutka kada heroin vlasti neraskidivo veže vladara za presto, prestolo-dotični organ postaje neodoljivo privlačan hordi  sledbenika. Tako vazelinska piramida vlasti počinje da raste... Od drugova zaduženih da sa lica Velikog Vođe pročitaju njegove želje (i odmah ih ispune), pa do drugova u kožnim mantilima zaduženih da utišaju one koji postavljaju nezgodna pitanja. Kao što su, na primer: Kako to da sada, kada je ukinuta eksploatacija, mi, neeksploatisani radnici živimo gore od svojih kolega koje eksploatišu? Ili kako to da u „carstvu slobode“ ima neuporedivo više zatočenika u Sibiru nego u doba carske despotije?

Naravno, otada je mnogo vode proteklo Velikom Moravom ispred Zabele, Savom kod Mitrovice, Nišavom ispod KP Doma... Danas smo dospeli u „zlatno doba“ u kome nema političkih zatvorenika. Čak je i smrtna kazna nad lajavim Ćuruvijom i pokolj nad (ibarskim) eS-Pe-Ovcama  zamenjena tupavom piromanijom u Grockoj. Ono što je ipak preživelo je:

•  Sistem Velikog Vođe,
•  gomila uvlakača zaduženih da prokljuve njegove želje i ostvare bonus (u anusu),
•  falanga zadužena za suzbijanje „nezgodnih pitanja“,
•  i pravosudni sistem za očuvanje poretka. Uz sitnu izmenu u protokolarnom postupku: optužnice se (umesto vucaranja po pisarnicama i dosijeima)  prodaju na trafikama.

Mnogo onih koji pamte stara, dobra(? - Titova, Slobina...) vremena mogu sada da postave pitanje:

- Čekaj, pa, zar to nije „boljitak“?

Pa, teško...

Vazelinska piramida vlasti ima taj nedostatak da joj se temelj nalazi na vrhu. Princip negativne selekcije u kojoj je izbor funkcionera, baziran na ljigavom uvlakaštvu umesto na objektivnim sposobnostima pojedinaca, drastično urušava zdravstveno stanje Srbije. Bilo da to uradi fatalna medicinska dijagnoza ili zločinački atentator, transplantacija Velikog Vođe u Aleju velikana ostavlja zemlju obezglavljenu. Kada se dogodio Đinđićev srčani udar (o snajperski metak!) postojao je kakav-takav post-totalitarni sistem vlasti. U roku od 24h isukana je „Sablja“, počinioci (naravno, samo neposredni!) su pohvatani, a Skupština, pravosuđe, predsedništvo, policija, vojska bili apsolutno funkcionalni. Nije bilo šanse da nekakve „oslobodilačke vojske...“ podignu ustanak, patriotsko-heroinski klanovi zauzmu Skupštinu ili Generalštab! Ili da susedne države „Krimuju“ (ono Rusija - Ukrajina) teritorijalne pretenzije...

A danas? Da je u ponedeljak 17.11.2019. Veliki Vođa, umesto pred kamere Pinka, otišao na obdukciju,  da je u utorak organizovan prevoz autobusima na „mimohod“, a sreda proglašena za dan žalosti...  Onda bi:

- Maja Gojković bila „vrhovni komandant“!
- Lepak (selotejp?) kojim se Kosovo drži za Srbiju svelo bi se na Marka Đurića!
- Ana Digitalna bi pritiskala virtuelne dugmiće mobilnog telefona čekajući instrukcije...
- Ministri, gradonačelnici, zamenici (i ostali kojima je alibi za sopstvene neuspehe „prethodna vlast“) gledali bi zblenuto u ekran Pinka (čekajući od zabezeknutog Sarape na koga da usmere pljuvačku)...

Uh...

Sistem u Srbiji sveden na francuski dvor iz doba Luja XIV („država to sam ja“) nikako nije  pogodan za XXI vek. Ako ne zbog malopre pobrojanih stavki sa ljigavcima, onda bar zbog jezičke barijere.  Jer, ne zaboravimo, dvor se na francuskom  piše„court“. A čita se - „kur“!