Landaranje Trampovim plajvazom

Sećate li se onih scena iz američkih filmova kada umirući heroj ili zanosna junakinja traži od drugog lika da nešto obeća? Ono uz dramsku pauzu, držanje za ruku, „dubinski“ pogled i zalazak sunca? I kako posle onaj što je nešto obećao prelazi 7 mora, 7 gora, pustinju prepunu škorpija i močvaru nastanjenu zombijima samo da bi održao obećanje? Ili, naprotiv, u drugom delu filma gledamo suze na dečijem licu, slušamo tužnu muziku, kucu koja cvili i čitamo titl: „Ali, tata, ti si mi obećao…!“

Za razliku od tih trulih, zapadnjačkih krajeva, zadojenih nekakvom „protestantskom etikom“, u balkanskim predelima važe balkanska pravila. Kod nas se kmekavo deterište smiruje obećanjima za koje roditelji unapred znaju da neće biti ispunjena, a momci, posle zakopčavanja šlica, zaboravljaju obećanja zbog kojih su devojačke gaćice skliznule niz butine. Taj fleksibilni odnos prema obećanjima uzgaja se od malih nogu i uklesan je u mermernu ploču naše tradicije. „Obećanje, ludom radovanje“ nije samo poslovica, ono je suština ovdašnjeg odnosa prema zadatoj reči.

Naravno, bilo bi neskromno da svojatamo ekskluzivno pravo na izvrdavanje dogovorenog. „Verba volant, scripta manent“ („reči odlete, pisano ostaje“) je princip kojim je, još od starih Latina, obećana obaveza pretvarana u pisani dokument. Bilo da u zaglavlju stoji „Ugovor“, „Sporazum“, „Deklaracija“ ili „Pismo o namerama“ tekst ispod postaje nekakav pravno obavezujući papir, pri čemu potpisi na kraju pokazuju čija reč je data kao obećanje ispunjenja prethodnih reči.

I dok potpis u prisustvu matičara verbalni bračni zavet pretvara u „Ugovor o ekskluzivnom pravu korišćenja partnerovih genitalija“ (a njegovo kršenje postaje razlog za razvod!), papiri bez potpisa služe…pa, recimo, u najboljem slučaju kao zamena za tradicionalnu higijensku kukuruzovinu. Bilo da se zove „Ustav“, bilo da je u pitanju nekakva „Rezolucija“, papiri bez potpisa su ili rolne toaletnog papira, ili slobodne pesničke forme iz kojih zainteresovana publika čupa samo stihove koji prijaju ušima.

Naravno, pravilo o ozbiljnosti potpisanih dokumenata ima i izuzetke. U slučaju da potpisnici potiču sa balkanskih predela u kojima je maramica samo deo folklora u rukama kolovođe (za nosnu higijenu koriste se prsti ili rukav), potpis često ima samo dekorativnu funkciju. A ako broj funkcionalno nepismenih drastično prevazilazi broj doktora nauka (pravih, ne onih Mega-Mićinih), potpisi obećanje postaju podjednako nevažni.

Šta se dogodi kada se, po tom pitanju, sudare Zapad i Istok? Jevrejsko-protestansko idolopoklonstvo (pot)pisanom dokumentu i balkansko-osmanlijsko „kuj ga šmrlja, će potpišemo, pa će gi prejebemo“? Poslednji eksperiment na tu temu odrađen je pre nedelju dana u Vašingtonu.

Na papiru koji bi trebalo da bude „Sporazum Srbije i Kosova o normalizaciji ekonomskih odnosa“, najmanje ima ekonomije. Priznavanje Kosova (i moratorijumi na otpriznavanje), premeštanje ambasada, stav o Hezbolahu, homoseksualnosti, slobodi veroispovesti, restitucija imovine žrtava Holokausta, itd., jasno pokazuje da je ovde u pitanju Trampov predizborni marketing. Koj (moj!) faktor u obnavljanju odnosa Beograda i Prištine ima Hezbolah, Izrael, prava homosekslualca...? Očigledno je u pitanju Trampovo titranje delova sopstvenog biračkog tela. Ali, neka mu… Ovde je bitno kako se turistička (od glagola „turiti“) poseta Beloj kući reflektuje na građane Srbije. Ako se papir sa 16 tačaka posmatra kao servirani „švedski sto“ gde potpisnici štrpkaju samo ono što je u skladu sa dijetom pogodnom za probirljive stomake sopstvene javnosti, onda je vašingtonski papir istog ranga kao i onaj Briseljački sporazum! Zajebnica srpskih opština je podjednako fiktivna kao i stavka o „5-gej mreži“ pošto termin „nepouzdani dobavljači“ ima isti stepen fleksibilnosti kao i „nepouzdani potpisnici“.

Na kraju, ma koliko moja zezatorska priroda čeznula da se poigram Vučićevim ushićenjem zbog toga što je primio Trampov falusoidni flomaster ili suvenir u obliku ključa (Melanijine pubične vlasi za herbarijum nisu pominjane?), ozbiljnost situacije me tera da preskočim čak i pitanje posledica pisanih reči u Oralnom kabinetu na odnošaje sa Rusijom ili Kinom! Velikom Vo(lo)đi Vladimiroviču u Kremlju je neophodno bar nekoliko malih država da bi Rusija bila velesila, tako da sitna švaleracija sa Trampom sigurno neće ugroziti „tradicionalne i prijateljske veze“.

Umesto toga osvrnuću se na preksinoćni predlog o Nobelovoj nagradi. Jeste da je to predlog nekakvog Švedskog Rističevića, jeste da američki predsednici (posle paljenja ratnih požara) kupuju Nobelove nagrade za mir kao ćurke za Dan zahvalnosti, ali činjenica da je sablasna tišina i guranje pod tepih beznačajnih vesti dočekala ovu nominaciju u Vučućevoj medijskoj mašineriji. Ako je predstojeći „tehnički dijalog“ malog Marka Tapšića veća vest od potencijalnog Nobela Velikog Vođe, ako flomaster sa utisnutim Trampovim potpisom izaziva više ponosa od kandidature za najveće svetsko priznanje...hm... Tu nešto smrdi! Ili je možda stvar baš u potpisu i priznanju?

Da li je ozbiljni i odgovorni Alek, posle višedecenijskog prolivanja patriotske demagogije, na vašingtonskoj  tvrdoj stolici samo vežbao potpis za „obostrano priznavanje“? Da li je zbog „hrabre i teške odluke“ zaslužio priznanje javnosti? Ili kaznu zbog izdaje zemlje? Nobela ili Zabela? Videće se u narednim epizodama američko-ruske koprodukcije „Miris vlasti na Balkanu“.