Mali Alek u igraonici velikih sila

Lelek Velikog Vođe da ćemo „imati klackalicu, nekad će da budu sankcije prema Rusiji, a nekad Kosovo i Metohija“ zamagljuje bitnu stvar: Mali Alek, njegovo drugo ja, obožava klackalice! I ljuljaške, naravno, ukoliko nisu pravljene od konopčeta vezanog za luster. Jer držanje naroda u neizvesnosti, klackanje države na trusnom području gde se sudaraju tektonske ploče globalne politike, upravo je recept za doživotni vladarski status. Glasačima koji se iskolačenih očiju drže za ručke dok ih („za Beograd, za Beograd“) vozi Miško upravo odgovara druckanje koje stimuliše erogene zone. Udobni, luksuzni prevoz u somotskim foteljama evropskih vagona dobar je za predizborno slikanje, ali narodu koji cvili za junačkom prošlošću volovskih zaprega Velikog rata mnogo više odgovaraju oklopni transporteri…

Naravno, samo teorijski, u bezbednoj toplini svoga doma, uz junačko kliktanje miševima i jurišanje po društvenim mrežama.

Zbog toga folirantsko cviljenje Malog Aleka, da su mu istorijske okolnosti NATOvarile breme koje prevazilazi njegova nejaka pleća, ne treba shvatiti previše ozbiljno. Uz medijsku podršku o kojoj je Sloba mogao samo da sanja, uz mazohistički mentalitet naroda koji vapije za nekakvim „nepravednim, ničim izazvanim sankcijama“, uz kult viševekovnog paćeništva i pubertetske komplekse „naroda najstarijeg“, ništa lakše nego biti Veiliki Vođa! Gde god da nas odvede, to će biti „veličanstvena pobeda“, koju god cenu platili, uvek će se čuti „ćuti, moglo je i gore“.

Trenutna Alekova kuknjava o teškoćama u kojima se našla Srbija nužno izaziva pitanja:

Šta je to, aman, Srbija? Njegova Preuzvišena Nedodirljivost ušokana u vladarski presto? Nesmenjiva vlast osigurana kineskim zidom zvaničnih medija? Ili je to, ipak, država 7 miliona običnih ljudi (8,8 ako se računa i Kosovo)?

Odgovori na to pitanja nisu jednoznačni. Određeni (i omeđeni) su mentalnim prostorom pojedinaca koji odgovaraju na pitanje. U državi neodgovornih vlastodržaca, odgovori podanika često nisu stvar slobodne volje, stvaraju se u medijskim fabrikama za formiranje javnog mnenja. Zato bi – čisto kao priprema za nekakvo buduće referendumsko pitanje (kojom će Alek da kupi oproštajnicu svojih radikalskih grehova i opravdanje za svoju državničku trapavost) – mogli da postavimo neka, vrlo bitna pitanja:

• Da li je ono „Srbija na evropskom putu“ bila samo folirancija? Po sistemu „`oću se grebem za njihove fondove, al da mi država ne uđe“? Koj će mu andrak Unija gde su prava predsednika ograničena nekakvim (pu, pu dalekobilo...) Ustavom? Zar vladaru nije mnogo isplativije – Srbija na evropskom Putinu?
• Drugo, da li se Vulinov „srpski etnički prostor“ odnosi na više od 1 300 000 Srba u EU? Da podsetim, na Kosovu nas ima manje od 200 000…
• Kako bi (hipotetičko & bajkovito!) vraćanje Kosova u ustavno-pravni sistem Srbije uticalo na sastav Skupštine? Umesto cenzusnog, hidrogenskog (3%) ulaska „patriotskih snaga“ (ono Zavetnici, Boškić…) imali bi gromadu, neuporedivo mnogobrojnijeg, Albanskog nacionalnog bloka,
• ...a ako bi (hipotetički!) iskoristili trenutno zapadnjačko zamajavanje Ukrajinom, odradili (č)etničko čišćenje i od svete srpske zemlje napravili Arkanzas? Hm… Zar nisu, pre neku deceniju, upravo iz Arkanove kovnice, pored žica-srebrnica, izašli svi lažni žetoni kojima smo prokockali šansu da danas budemo normalna država?

U trenutku dok se Putin bruka po Ukrajini, a naš šizofreni vladar se klacka između neviđenih uspeha i predstojećih paklenih muka, možda bi trebalo da, konačno, odrastemo? Da shvatimo da nam za sreću u životu nisu bitni lažni proroci, fiktivni očinski autoritet  i imaginarni zaštitnici naših iluzija. Jer, ma koliko to neki želeli, Velike Vođe nisu  božanski izaslanici već samo političari vođeni svojim interesima. Njihov jedini cilj je da nas ubede u svoju neophodnost, istorijsku nužnost, i, naravno, nesmenjivost.

Zato bih želeo da ovu Alekovu klackalicu posmatramo samo kao polugu, kao pajser kojim se država zaglavljena u procepu između kosovskog mita i vladajuće korupcije može nekako iščupati. Ako u ovom času za srpski narod već treba da biramo nekakav put, možda je krajnje vreme da krenemo putem zrelosti? Da veličinu Srbije merimo u IQ poenima? Da mera za patriotizam bude Tesla, a ne Arkan.