Medijski masakr motornom testerom

Znate onaj vic o ženi koja čita knjigu u čamcu na jezeru? Ono kada čuvar hoće da je kazni zbog toga što u čamcu drži i ribarski štap? Na njegovu tvrdnju da je razlog za eventualnu kaznu to što ona „ima opremu za pecanje i svakog trenutka može da je iskoristi“, načitana pametnica mu odgovara:

- Onda ću ja vas da tužim za silovanje! Pa i vi imate u pantalonama odgovarajuću opremu i svakog trenutka možete da je iskoristite!

Nedavna pojava motorne testere u zgradi RTS podseća na pomenuti vic iz dva razloga:

1) Štap sa udicom na suvom (i bez crvića) opasan je po riblji živalj podjednako kao električna testera bez kabla po zaposlene u Javnom medijskom servisu.

2) Mogućnost silovanja medija u Srbiji odavno je zloupotrebljena.

Zato da najpre da raščistimo sa famoznom motorkom: ako je meni, urbanom penzosu, trebalo 3 minuta (uz vraćanje i zaustavljanje snimka) da provalim da je u pitanju električna testera, stručnjacima za bezbednost (pogotovu lično prisutnima) trebalo bi 5 sekundi. Kako Tesla (srećom po slučaj!) nije uspeo da čovečanstvu obezbedi „bežičnu struju“, testera je, objektivno, bila tek pozorišni rekvizit. Ili, što reče uhapšeni nosilac motorke bez kabla, rekvizit za performans „Seča stabala na Kalemegdanu“. Jer, ko što Mujo reče Hasi - motorka mnogo bolje seče kada se uključi!

U redu, takva motorka nije bila izvor opasnosti, ali u tom trenutku u zgradi RTS bljesnula je oštrica jednog mnogo strašnijeg oružija – cenzorskih makaza. Zbog te oštrice se kompletan Javni medijski servis („vaše pravo da znate sve“) sledio se od užasa. Sećate se onog prestravljenog pogleda sirotog reportera kome navijač uleće u direktni prenos uz: „Vučiću, pederu...“? Taj pogled čoveka kome se pred očima raspada karijera blokirao je svaku mogućnost da jedna medijska kuća direktno prenosi ono što se događa u njenim prostorijama. Jer, pravo gledalaca da znaju sve sasečeno je strahom urednika od gneva Njegovog.

Šta ako kamera slučajno uhvati neko umilno devojačko lice koje ruši stav o „hordi bezumnih batinaša“? Šta ako u neki mikrofon uleti istina o razlozima upada? Šta ako svima postane jasno da uljezi sa testerom hoće samo da preseku medijsku blokadu? I pred licem javnosti zatraže da Informativni Imaginarijum najzad prikaže Objektivnu Stvarnost?

Dok se u državnoj televiziji piramida odgovornosti snebivala šta da preduzme, tok necenzurisane stvarnosti uspešno je obuzdan u najprivatnijem medijskom servisu vladajuće partije. Menadžment TV Pink, te perjanice poslušničkog novinarstva, doneo je solomonsku odluku. Na parčetu ekrana pušta se direktan prenos (bez tona), a gomila prekaljenih ispirača mozgova objašnjava gledaocima šta u stvari gledaju.

Ta tehnologija je odavno razrađena u Severnoj Koreji. Pošto TV slika govori kao 10 000 reči, umesto direktnog TV prenosa, radijski komentatori su tamo publici „prenosili“ veličanstvene pobede svoje reprezentacije nad Brazilom, Amerikom i Japanom. Kažu da u ratu najpre strada istina. U borbi za apsolutnu vlast ona je ujedno najveći (često i jedini) protivnik.

Čast reporterskog novinarstva spasla je jedino omražena, „američka“ televizija N1. Činjenica da je premijerki trebalo par minuta čupati iz usta priznanje da joj je taj prenos bio jedini izvor informacija o događanjima u RTSu, dovoljno govori o stanju medijskih sloboda. Ako premijerka ove zemlje cvika da prizna da je gledala neku televiziju, strah urednika RTS-a da puste prenos time apsolutno dobija opravdanje.

U zemlji u kojoj je nekadašnja „TV Bastilja“ pretvorena u niz Enver Hodžinih medijskih bunkera, juriš na RTS možda u startu i nije imao smisla. Ali ako jedan fašista treba da čupa slobodu informisanja iz kandži ovdašnjih Gebelsića, to znači da nam je sistem u ozbiljnom problemu. Možda smo još daleko od Severne Koreje, ali radovi na koridoru koji vodi ka istočnjačkom despotizmu su poprilično odmakli.

To potvrđuje i epilog(?) upada u RTS. Ekspresna intervencija instant pravosuđa na osnovu istražnih radnji Pinkovih komentatora (umesto snimka događaja) samo je nastavak epidemije straha poslušnih vazelinaca od gneva Velikog Vođe. Jer on je pred kamerama obnarodovao istinu, čemu dalja istraga? Najzad, kada On, u svojoj neizmernoj dobroti, da oprost od grehova osuđenima, čemu uopšte ti protesti? Kadija tuži, kadija sudi, kadija abolira…

Između gađanja jajima, lepljenja plakata, upada u „TV Bastilju“ i šetanja električne testere, s jedne strane, i potezanja noža na policiju sa druge, postoji drastična razlika. Dok ovo zadnje zahteva krivično gonjenje bez prava na pomilovanje, mladenačke igrarije, performansi i iznuda prava na slobodnu reč u zemlji natopljenoj strahom zahtevaju aplauz.

Zato, za kraj, da parafraziram onaj vic o sitnom lopovu (tzv. „jajari“) koga vode sudiji zbog krađe jaja i pilića:

- Sudija, za nož me kazni, a za jaja… za njih da me pomiluješ!