Na Kosovu ništa novo

Kada su nas u predvečerje rata protiv NATO alijanse, koji smo izgubili iako smo – kao i u svakom našem ratu, koji naravno nismo vodili – bili moralni pobednici, pozvali na referendum, mi smo se bez problema odazvali. I glasali onako kako se od nas očekivalo. Referendumsko pitanje te 1998. godine je glasilo: „Da li prihvatate učešće stranih predstavnika u rešavanju problema na Kosovu i Metohiji?”. Rekli smo odlučno „NE!“. Devetesetčetiri posto odlučno, da budem preciznija. Na taj način, baš u tom procentu, dali smo legitimitet potonjim odlukama državnog rukovodstva u vezi sa rešavanjem problema u južnoj srpskoj pokrajini, srpskom Jerusalimu, svetoj srpskoj zemlji. Državno rukovodstvo, koje je pozivajući nas na referendum apelovalo da kažemo ne „mešanju u unutrašnje stvari i razbijanju Srbije“, na čelu sa Slobodanom Miloševićem, uz našu podršku odvelo nas je u rat. Sedamdesetosam dana bombardovanja nosilo je jasnu poruku međunarodne zajednice – da moramo da se uozbiljimo. Milošević, prethodno „Faktor mira i stabilnosti na Balkanu“, avanzovavši u „Balkanskog kasapina“, proglasio je moralnu pobedu nad NATO paktom, povukao poraženu vojsku i policiju sa Kosova, tvrdeći da ga je odbranio i počeo obnovu zemlje, koja je bila jača od bombi. Šta je bilo posle, svi znamo. Milošević je odleteo na smetlište istorije, uz overenu kartu u jednom pravcu za tribunal u Hagu, a mi smo poleteli u demokratske promene. Petog oktobra poručili smo svetu da smo se konačno uozbiljili. Već šestog smo se predomislili.

Na Kosovu se ništa nije promenilo. Kosovo je ostalo naše i izgubljeno, sveto i prokleto.

Kada su nas vođe petooktobarske revolucije, svi sem Đinđića, koji je bio opravdano odsutan (čitaj: ubijen), pozvali na referendum 2006. godine kako bismo prihvatili novi Ustav, od nas su zapravo tražili pristanak na još jedno pitanje – tzv. ustavnu preambulu koja se, gle čuda, opet ticala rešavanja problema Kosova i Metohije. Preambulom se ističe da je Kosovo i Metohija sastavni deo teritorije Srbije, koji ima položaj suštinske autonomije u okviru suverene države Srbije. Na to je pristala većina od pedeset i tri posto. Ta većina, u svoju i u korist manjine, dala je legitimitet svim docnijim potezima vlasti. Vlast na čelu sa Tadićem i Koštunicom nije nas, doduše odvela u rat, ali je politika „više od autonomije, manje od nezavisnosti“  i „I Kosovo i EU“ nanela tek neznatno manje štete kako nama, tako i samom Kosovu.

A, na Kosovu se ni tada ništa nije promenilo.

Kada nas je novoizabrani predsednik Srbije pre neki dan obavestio da ćemo možda opet morati da kažemo šta mislimo o nekim važnim pitanjima, tačnije o Kosovu i ulasku u EU, prvo tumačenje je bilo da ćemo, izgleda, opet ići na referendum, iako se ne isključuje mogućnost da je ipak mislio na izbore. Premda nas novi izborni cirkus uopšte ne bi iznenadio, jer šta je godina u Srbiji ako nije bila izborna, verovatnije je da ćemo se opet obreti na referendumu. Problemi koji se pred Srbijom nalaze, i to smo pre neki dan saznali, veliki su kao Himalaji. „Himalaji su pred nama“, reče predsednik. Ali, nećemo biti prvi koji su se popeli na Mont Everest, dodao je. Dakle, opet ćemo pobediti u nekom ratu, koji nismo ni vodili. Šta god da bude, jedno je sigurno – uradićemo onako kako se od nas bude tražilo. Istorija mi daje za pravo.

A, na Kosovu ništa novo...

„Ko na brdu ak’ i malo stoji, više vidi neg’ onaj pod brdom“, reče jedan pametan čovek. Dakle, ako se obistini ideja o našem osvajanju Mont Everesta, možda ćemo odatle konačno imati pravi pogled na našu stvarnost. Možda ćemo tada biti u stanju da sagledamo sve naše greške i iz njih konačno izvučemo potrebne pouke. Možda ćemo, kada i ako savladamo Himalaje naših vekovnih problema, postati svesni svoje odgovornosti za njih. Možda ćemo tada shvatiti da nema potrebe da nas huškaju na referendume. Mi smo već izabrali. Zna se koga i zna se šta.

Zato će sa vrha Mont Everesta, dok mi o njemu još budemo maštali i na referendumu odlučivali, najbolji pogled imati oni koji su nam sve ove godine zamazivali oči, tvrdeći da su oni jedini koji su imali smelosti da nas u njih pogledaju. Ako nije tako, pokažite mi jedan referendum koji potvrđuje drugačije.

Koji je sačuvao Kosovo.

Koji je sačuvao nas.

A, na Kosovu...ništa novo.