Nalepnice za oči i Pandorina glasačka kutija

Aman, ljudi, u kakvoj zemlji to živimo?! U danu kada je umrlo preko 50 njenih građana udarna vest na vazelinskoj televiziji bilo je – otvaranje fabrike čokolade! Iste nedelje proglašena je velika pobeda: na „svetoj Srpskoj zemlji“, u „srcu Srbije“, državni simboli Srbije (poput „bezobraznih“ delova tela u pristojnoj štampi) biće cenzurisani nalepnicama! A u mesecu u kome je umrlo 1200 ljudi, sati i sati specijalnih emisija bili su posvećeni psovanju jedne majke umesto smrti njih više stotina!

Naravno, pitanje iz početne rečenice je retoričko. Naša zemlja odavno više nije naša, postala je plen pljačkaške privatizacije klana organizovanog u obliku partije. Za razliku od onog haotičnog drp-sistema od pre dvadesetak godina gde su razni Šojići kupovali propale gigante socijalističkog razvoja, ovde je pljačka organizovana polako, sistematski i sveobuhvatno, na nivou cele države. Uz pomoć snajpera, udbaških propagandista i legalističkih zamlata eliminisana je šestooktobarska šansa da postanemo normalna evropska zemlja. Dobro de, ne mora baš Češka, ali ako se dobro sećam, zar nije Slovenija bila u istom inkubatoru za tranzicijsku nedonoščad?

Dakle, kada i kako je Srbija od suverene države postala preduzetnički poduhvat „Aleksandrija, d.o.o“? Kada i kako je u registru članica Ujedinjenih nacija, od normalne evropske republike transformisana u Monarhiju Aleksandristan? Jer, ako me srednješkolsko obrazovanje ne vara, reč „monarhija“ potiče od „mono“ i „arhi“ - dakle „jedan starešina, jedan  vladar“. A to je upravo stanje onoga što nam se događa. Mada je još Dušan Silni u svom Zakoniku obznanio sudijama „da ne sude u strahu od carstva mi“, ovde je viševekovna borba za razdvojenost izvršne, zakonodavne i sudske vlasti, za manje od jedne decenije potpuno urušena. Ako većinski (i apsolutni) vlasnik Srbije određuje da je tona marihuane manje kažnjiva od onoga što propisuje zakon (i ono što njegov potrčko proglašava kažnjivim) da li to znači da smo svi, kolektivno, ispušili? Ne, nije u pitanju džoint, niti lula mira, čak nije ni tompus kojim se zapušavaju lajava usta i obezbeđuje mafijaška zavera ćutanja, ovde je u pitanju nešto mnogo ozbiljnije.

Pitanje je prosto i svodi se na jedno: Šta je, u stvari, država?

Batalimo definicije iz udžbenika i nabubane odgovore najboljih studenata pravog fakulteta, reč je o nečemu mnogo prostijem: čemu meni, tebi i bilo kom drugom građaninu Srbije služi to što ima Ustav, zastavu, himnu i (koliko-toliko) definisane zakone? Država jeste (ili bi bar trebalo da bude!) formalna zajednica velikog broja ljudi koja svojim instrumentima omogućuje građanima da kolektivno rešavaju probleme koje kao pojedinci ne mogu da reše. Da u slučaju nečije bolesti ima razrađen sistem lečenja, u slučaju požara organizovanu vatrogasnu službu, u slučaju najezde skakavaca, vanzemaljaca ili krvožednih hordi da ima pripremljene planove odbrane, a u slučaju starosti ili invaliditeta – mehanizam penzionog osiguranja.  Da ja, kao pojedinac, plaćam porez državi umesto da plaćam reket bandama, da spavam kraj telefona kojim mogu da pozovem policiju umesto da spavam sa oružjem pod jastukom.

Umesto toga, u ovoj privatnoj državi, u našem eSeNeStanu, umesto brige o zdravlju naroda ili o zaštiti  državne kase od muljanja beskrupuloznih moćnika, institucije vode brigu samo o jednom – kako sačuvati interese članova partijskog čopora.

Dok drugim zemljama prete tektonski poremećaji zbog otkrića neprijatnih istina da su pojedinci iz vlasti imali tajne račune, ovde takva opasnost ne postoji. Naša stvarnost je zašećerena, čokoladirana i umotana u šarenu bombonjeru zlatnog doba.  Šta ima veze što su belosvetska njuškala potvrdila da nam je Mali Ministar veliki muvator? Kod nas je Pandorina kutija ispunjena isključivo čokoladiranim brabonjcima zvaničnih istina.

A tu nema dileme:

• da je jedini lopov Đilas,
• da je Jovanjica uzgajilište rotkvica (i to struganih),
• da lepljenje nalepnica preko naših tablica nije isto što i lepljenje preko njihovih,
• da je narod kriv što širi najsmešniji virus i što baš navalio da umire.

Jer, ovde je pripadnost partiji i bliskost sa vlastima ključna stvar. Da, ja imam tone marihuane ali pošto mi je Đukela branilac, a  Don Korleone tumač zakona, možete jedino da mi je popušite. Ovde se, takođe, briga za narod jedino svodi na brigu za rejting. Kakva korona, kakva kuga, kakva crna smrt… Naši jahači apokalipse su kauboji koji jašu prerijama medijskog prostora, šenluče koltovima fiktivne vojne svemoći i Đi-lasom propagande love goveda da bi ih zatvorili u torove jednoumlja. Jer sve može da propadne, sve može da se menja, samo vlast nikako.

Kada i kako je naša republika postala podrepublika? Istorija još nije našla odgovor, ali se naslućuje – onda kada su pod repom velikog vođe počeli da se roje preletači.

(nastavak „Hronike jadnoumlja“ u nekom od narednih izdanja)