Naš lagani život

„Najbliži rođak Barona Minhauzena je Vojvoda od Karlobaga“.

Eh… Decenije prođoše od kako sam ovo objavio, a aforizam je i dalje tako prokleto istinit, aktuelan, nažalost i tragičan! Vojvoda od Karlobaga više ne mlatara pištoljem na studente i papirima po Skupštini, pustio je škembište, napustio funkcije, ali je šešeljizam kao pojam bezočne laži trajno ušao u srpski jezik. Što reče jedan nesrećnik 90-i-neke: „Lažeš, bre, kume, lažeš… ko Šešelj, bre, lažeš!“

Naravno, tranzicija Srbije iz demokratije u lažokratiju nije nimalo oslabila landaranje lažljivim jezičinama, naprotiv! Umesto Šešeljevog suglasničkog grgoljenja vladarskom sluzi, govorna mana je prešla na samoglasnike mucave Anči. S tim što je prelazak „a“ u „o“ simpatična falinka koja zahteva logopeda. Prelazak države u privatno vlasništvo zahteva mnogo, mnogo ozbiljniji tretman. Jer iščašena slova u ustima su neuporedivo manje štetna od iščašenih reči u mozgovima govornika, a pena na usnama koja štrca po neistomišljenicima mnogo je manje bitna od pljuvačke koja razmazuje slovo zakona, uključujući Ustav.

Kako je onda naslednik Vojvode od Karlobaga postao naš Sulejman Veličanstveni? Kako je Šešeljev nosilac bureka, bojevih kišobrana i snajperskih čaura, postavljen za Apsolutnog Vlasnika Srbije?

Odgovor je prost:

Korov lažokratije (ili lagalizma) nikao je iz semenke vlastoljublja političara, na plodnom tlu detinjaste naivnosti podanika, uz debelo đubrenje medijskim jednoumljem.

Ili, još prostije:

• Prosečnom stanovniku ove zemlje neuporedivo je draža ugodna laž od neugodne istine.
• Vladaru ove zemlje je neuporedivo lakše da servira ugodnu laž, umesto da rešava neugodne probleme.

Sloba i Šešelj su pre 3 decenije žestoko zeznuli nesećne Krajišnike, njihovi naslednici, Vučić & Dačić – Srbe sa Kosova. Jedino što je ostalo isto je dilovanje zvanične istine sa TV ekrana. Svo to busanje u grudi, klicanje „Aco, Srbine“, ono „pobeda srpskog naroda“, na kraju je završilo ćarom šačice alavih političara i bedom hiljada naivnih nesrećnika. „Pobeda po pobeda – beda“, glasi još jedan moj bolni, iz krvavih rana prošlosti iščupani aforizam.

Nažalost, naš lagalizam nije ograničen na estradni patriotizam. Nema te oblasti u kojoj Srbija nije postala Lagalend, od nacionalnih stadiona gde je zabranjen pristup navijačima bez partijske knjižice, do Skupštine gde je poslanicima zabranjen ulaz bez dozvole batinaša „koji hoće da (m)uče“.

Može li neko da nam objasni kako se to fiktivni snajperisti i veličanstveni kontra-mitinzi naprasno pojavljuju i nestaju u medijskom prostoru? Kako to da agenti koje je snajka-CIA poslala da „ruše nadstrešnice i ustavni poredak“ nikada nisu uhapšeni? Kako to da nekakav nosilac crnog pojasa iz „sumnjivog šetanja“ nije poslat na Vojnu akademiju da našim diverzantima održi predavanje o superiornosti pešačenja u odnosu na eksploziv? Kako to da naš Svemćnik, onaj ko ima i ključ od Bele kuće, i sapun iz Putinove saune, ne može da obezbedi sigurno snabdevanje energentima? Za razliku od nas, Austrijanci, Česi, Estonci i Slovenci ne grickaju nokte pred TV Ekranima pitajući se da li će ove zime biti gasa i nafte.

Čekaj, a ekonomija?

Kako to da smo, uprkos najvećoj stopi rasta u istoriji i Evropi, kada brknemo ruku u džep, na začelju, i Balkana i Džingis-kana?

Penzije su nam povećane do neslućenog boljitka, a naši penzosi ulaze u samouslogu kao u galeriju. OK, hleb i dalje pipaju, ali većinu ostalih artikala gledaju kao turisti Mona Lizu. Voljeni Vođa je obuzdao zlikovačke marže, ali potrošačka korpa je i dalje bušna kao obećanja političara. Možda je došlo vreme da penzosi skinu prst sa daljinskog, stave ga na na čelo i dreknu: „Marž-u 3 lepe samousluge!“

Zaključak?

Kada jednom konačno povučemo ručicu na kazančetu i splaknemo smrad višedecenijske demagogije, morala bi da u Ustav Srbije uđe jedna jedina rečenica:

„Svaki političar ima pravo na 5 laži.“

Dakle, prosto košarkaško pravilo. U slučaju prekoračenja dozvoljenog broja faulova, mandat, bilo poslanički, ministarski, premijerski ili predsednički se automatski prekida.

A šta ako se opet ponovi? Pa, druže sudija, onda – crveni karton! Ili da se prekršiocima dozvoli demokratski izbor: Hoćeš, bate, 3 godine ćorke ili doživotnu zabranu bavljenja politikom? Mada, poznajući naše lagatore, sve mi se čini da bi većina lagano izabrala ćorku!