NEUTRALETOVANJE - Dosledna neutralnost i nedosledna podrška studentsko-građanskim blokadama

„Car je go!“ – usudilo se da kaže jedno dete, dok se ostali i dalje pretvaraju da je car odeven u odelo koje nije sposoban svako da vidi.

Da li su oni koji ćute pred carevom golotinjom saučesnici u prevari iako za nju nisu krivi, da li njihovo ćutanje doprinosi dužem trajanju prevare, da li bi mogli da opravdaju svoje neoglašavanje ako se dokaže da je dete bilo u pravu?

A ako se dete povuče u stranu i više se ne oglasi, da li će i za to biti krivi oni koji su u ključnom trenutku ćutali i nisu naglas ponovili njegove reči?

Ima li bilo ko pravo na neutralnost u momentu kad je detetu koje jedino govori istinu neophodna masovna podrška?

Detetov uzvik iz čuvene priče Hansa Kristijana Andersena (koju je autor zapravo preuzeo iz starijih izvora, što u ovom slučaju i nije relevantno) više je puta pominjan i istican kao parola na protestima krajem 2024. i tokom 2025. godine u Srbiji, ali uprkos tome, još uvek je mnogo onih koji ne smeju da izgovore navedene reči čak ni kao metaforu, a kamoli kao konkretan i logičan zaključak koji je proizišao iz višemesečnih studentskih blokada.

Nakon velikog protesta na Vidovdan 28. juna 2025, počele su i pristalice i protivnici blokada, koje su na pomenutom protestu dobile građanski karakter, naročitu pažnju da usmeravaju ka onom delu stanovništva Srbije koje ni na koji način ne učestvuje u samim protestima – što opet ne znači da ih ne podržava, makar prećutno.

A pošto se ne može ni generalizovati niti u bilo kakvom proseku proceniti šta tačno razmišljaju oni koji ne iskazuju javno svoje političke stavove, za njih se, naročito među protivnicima blokada, odomaćio uopšteni naziv tiha većina.

Očigledno je na obema stranama mišljenje kako će tiha većina biti presudna za rešenje krize koja u Srbiji traje duže od pola godine, a to će se i pokazati tačnim ukoliko se kriza bude završila vanrednim parlamentarnim izborima, gde će presuditi zaokruživanje broja na papiru umesto da se prebrojava koliko je učesnika bilo na mitinzima.

Razume se da je učesnicima blokada itekako neophodna podrška kako bi stvorili kritičnu masu na ulicama, ali primećuje se da oni ne traže podršku pomoću molbi, nego prevashodno pomoću upozorenja na štetne poteze koje vlast uporno povlači i koji će svakako pogoditi i neutralne građane, odnosno tihu većinu.

Upozorenja sa blokada se, međutim, ponekad pretvaraju u pretnje i samim tim su kontraproduktivna, jer kako drugačije protumačiti parolu da će demonstranti zapamtiti ko je ćutao – osim kao poziv na neku buduću odmazdu ili barem verbalnu osudu onih koji se uopšte nisu oglašavali tokom protesta?

Protivnici blokada, među kojima je najveći broj pristalica vlasti, takođe se služe upozorenjima kad se obraćaju tihoj većini, ali ne samo zato da bi je naterali da što duže ostane po strani, nego i zato da bi je aktivirali protiv građanskih blokada, što je u pojedinim ekstremnim slučajevima uspevalo, naročito kad se ima u vidu retorika da treba razumeti vozače koji automobilima prolaze kroz ulične blokade.

Jasno je da obe strane tumače neutralnost tihe većine kao svesnu ili nesvesnu podršku vlasti, jer onaj ko javno ne podržava blokade niti na njima učestvuje zapravo se deklarisao kao njihov protivnik sve i da je iskreni pristalica samih protesta.

Kako bi se pokazala opravdanost višečasovnih blokada važnih puteva i raskrsnica, neretko se među pristalicama protesta vrše poređenja sa određenim istorijskim događajima i situacijama u kojima je svaki vid borbe bio opravdan zarad zbacivanja diktatorskog ili okupatorskog režima.

Iako se može raspravljati da li bi legalno izabranu vlast, koliko god da je ona autoritarna, uopšte trebalo porediti sa bilo kojom diktaturom, a kamoli sa okupacijom strane vojske, ipak se prvenstveno misli na činjenicu da nijedna potpuna smena omrznutog režima ne bi bila moguća bez masovnog građanskog pokreta, što bi značilo da ni uspeh studentskog protesta nije moguć ukoliko većina građana Srbije i dalje bude prećutno podržavala blokade umesto da aktivno učestvuje na njima.

Poručuje se da bez podizanja opšteg ustanka ne bi bila moguća nijedna politička i ideološka promena, ni početkom devetnaestog veka, ni sredinom dvadesetog veka – ako se paralele sa istorijskim događajima svedu na dva konkretna primera.

Da li je, međutim, bilo neutralnih i tokom onih prelomnih događaja čije se pozitivne tekovine nikada nisu dovodile u pitanje?

Zna se da veliki broj Srba nije podržavao partizanski pokret i da su pobedi komunističke revolucije u Jugoslaviji mnogo više doprinele međunarodne okolnosti nego unutrašnja podrška dotičnoj ideologiji, ali ako se i može razumeti što je tokom Drugog svetskog rata bilo teško, čak i u uslovima nacističke okupacije, opredeliti se za borbu koja garantuje dolazak ozloglašenih komunista na vlast, može li se uopšte zamisliti da je među Srbima na početku devetnaestog veka bilo onih koji nisu podržali podizanje ustanka protiv osmanskog okupatora?

Može li se i pomisliti da bi jedan Srbin nakon saznanja da je u Orašcu podignuta buna ostao – neutralan, što bi zapravo značilo da prećutno odobrava osmansku okupaciju i samovlašće beogradskih dahija.

Nije nepoznato da je u Osmanskom carstvu bilo onih hrišćana, pa samim tim i Srba, koji su uživali privilegije maltene jednake privilegijama turskih spahija, zbog čega im ponekad nije bilo po volji što u svojim varošima moraju da dočekaju srpske sunarodnike kao pobednike nad Turcima (mnogi će se setiti efendi Mite iz romana Nečista krv Borisava Stankovića), ali sigurno je i među rajom sirotinjom bilo onih kojima nije odgovaralo podizanje bune protiv Osmanlija, što bi značilo da je i tokom Prvog srpskog ustanka morao postojati jedan broj neutralnih Srba.

Činjenica je da Karađorđe i njegovi saborci podižu bunu kao odgovor na dahijsku strahovladu, a direktan povod im je seča knezova, dakle masovno pogubljenje viđenijih Srba, koji su pre zavođenja dahijskog terora uživali izvesne privilegije koje im je kao posrednicima između Turaka i hrišćanske raje garantovala upravo zvanična turska vlast.

Iako je Filip Višnjić u svojoj pesmi „Početak bune protiv dahija“ naglasio kako je ustala raja k’o iz zemlje trava, nije teško na osnovu istoriografskih dokumenata dokazati da su bunu poveli Srbi koji su pod dahijskim režimom zapravo izgubili dotadašnje privilegije, a dobro je poznato da su čak i ustanici u početku govorili kako se ne bore protiv legalne sultanove vlasti, nego protiv dahijske strahovlade, koju ni zvanični Stambol nije odobravao.

Premda nije jednostavno dati presek opšte svesti srpske raje Karađorđevog vremena, ipak bi se moglo zamisliti kako, na primer, jedan siromašni čobanin ili zemljoradnik, koji svakako zna da Turci drže u ropstvu zemlju njegovih predaka (i koji pritom ima svest o nekadašnjem srpskom carstvu zato što se neprestano nadahnjuje stihovima o caru Lazaru i Marku Kraljeviću), izbegava da se pridruži ustanku verujući da će opstati i sačuvati ono malo što poseduje jedino ako je i dalje pokoran lokalnim osmanskim spahijama, dok ga sa ustanicima čeka neizvesnost, a verovatno i odmazda turske vojske nad njegovom porodicom samo li Turci saznaju da je prišao Karađorđevoj buni.

Piscima pripovedaka i romana ne bi bilo teško da izmaštaju scenu u kojoj srpski ustanici prerušeni u Turke spaljuju srpsko selo znajući da će se meštani priključiti buni tek kad pomisle da su turski zulumćari udarili i na njihove domove.

Ali, i bez ovakvog slobodnog viđenja Prvog srpskog ustanka, sasvim je jasno da se neutralnost podrazumeva u svakoj pobuni i revoluciji, pa čak i u ratu protiv okupatora, jer ne treba posebno naglašavati koliko je žitelja Srbije tokom Drugog svetskog rata sedelo po gradovima i selima mirno čekajući dolazak oslobodilaca (pa koja god vojska to da bude), kao što je bilo i onih koji su na neprijatelja udarali tek kad kaznena ekspedicija stigne do njihovog praga, što znači da su se u revoluciju uključili tek pošto su bili ugroženi njihovi lični interesi. (O jednoj prevari na samom početku Prvog srpskog ustanka ostavio je svedočanstvo Prota Matija Nenadović u svojim memoarskim beleškama, gde se opisuje kako su srpski ustanici namerno zapalili neke napuštene barake nedaleko od Beograda ne bi li se dim video iz Zemuna baš kad delegacija ustanika na čelu sa Karađorđem bude u Zemunu pregovarala sa turskim predstavnicima pod nadzorom austrijskog generala, koji je zapravo i trebalo da spazi dim što se vije nadomak Beograda i da na osnovu toga pomisli kako su Turci zapalili srpske kuće pošto su prethodno na prevaru pozvali Srbe na pregovore.)

Ako se povuče paralela sa političkom krizom u Srbiji 2025. godine, nameće se zaključak da je neutralnost sasvim očekivana tamo gde postoji strah da bi se odlaskom na protest ugrozila sopstvena egzistencija, naročito ako se zna da materijalni izvor egzistencije itekako zavisi od volje lokalnih vlastodržaca, koji ne praštaju čak ni digitalnu podršku blokadama.

Sa druge strane, prelazak iz neutralnosti u aktivnu borbu najčešće se dešava kad neutralnost više nije garancija sigurnosti ili kad neutralni građanin oseti ugroženost čak i od vlasti koja mu je dotad pružala sigurnost.

Neutralni se donekle mogu pokolebati i ako im se predoči da svojom pasivnošću doprinose opstanku jednog dubokog mraka, dok bi makar i jednim konkretnim potezom pomogli da se krene putem koji vodi ka svetlosti, ali zaboravlja se da postoje i oni koji ne žele da izađu iz mraka, jer znaju da bi se na svetlosti videli i njihovi gresi, a ne samo gresi onoga ko ih je držao u mraku.

U tom kontekstu zanimljiva je priča o Pravdi i Nepravdi, koje su dugo putovale i zamorile se, pa kad je Nepravda predložila da odu u kafanu da ručaju, Pravda je napomenula kako kod sebe nema novca za ručak, na šta je Nepravda ipak insistirala da uđu u kafanu i naročito tvrdila da će ona preuzeti na sebe plaćanje ručka, što je Pravdi bilo dovoljno da poveruje i da sa Nepravdom ode u kafanu, no kad su završile sa ručkom i kad je gazda došao da naplati, Nepravda je rekla kako nije dužna da plati ručak koji joj se nije dopao, a kad se gazda začudio takvom postupku i zapitao naglas samoga sebe ima li pravde koja će da osudi takvu prevaru, oglasila se Pravda i rekla: „Evo me, ali moram da ćutim, jer sam i ja ručala.“

Nije teško zaključiti kako je Pravda u pomenutoj priči morala da zauzme neutralan stav i da stidljivo ćuti zato što je i sama svesna da je ispala nepoštena i nedosledna, a kad se priča prilagodi političkoj krizi u Srbiji 2025. godine, više je nego jasno da pojedini građani moraju da ostanu pasivni zato što bi se zapravo pobunili protiv sebe samih ako bi izašli na blokade, pogotovu kad vlast ima čime da ih ucenjuje i kad su do materijalne sigurnosti došli putem koji se ne može smatrati poštenim i pravednim, pa bi učešćem na protestima zapravo razgolitili i sopstveno lažno odelo, a ne samo carevo nepostojeće odelo.

Upadljiva je namera režima da neutralne građane aktivira protiv blokada tako što neprestano ukazuje da svakodnevni protesti veoma štete finansijskim prilikama i normalnom toku života u državi, ali ako se i može naći razumevanje za neutralnost u situaciji kakva je zadesila Srbiju krajem 2024, ne bi se mogla razumeti bilo kakva osuda koja bi od strane neutralnih bila izrečena na račun blokada.

Primera radi – ako se ponovo povuče paralela sa Drugim svetskim ratom, ali ovog puta sa nacističkom Nemačkom – sigurno je bilo Nemaca koji su tokom nacističkog režima mirno živeli ne učestvujući ni u ratnim operacijama ni u progonima Jevreja, pa se stoga njihova neutralnost ne može uzeti kao saučesništvo u masovnom zločinu, naročito ako oni sami nisu znali šta se tačno dešavalo u logorima – ali, zar bi se moglo razumeti bilo kakvo negodovanje neutralnih Nemaca početkom 1945. zato što američke i britanske bombe uništavaju velelepna zdanja ili zato što sovjetski tenkovi zaposedaju ulice nemačkih gradova?

Jedno je biti neutralan, a sasvim je drugo kad se neutralni zgražavaju nad nečim što se možda ne bi desilo da su na vreme prestali da budu neutralni.

Sigurno je bilo grubo, pa možda i neprikladno poređenje neutralnih Nemaca u nacističkoj državi sa neutralnim građanima Srbije tokom višemesečnih protesta, ali zaključak je maltene identičan: jedno je pripadati tihoj većini, a sasvim je drugo ako se tiha većina bude oglasila povodom posledica blokada iako je prethodno ćutala pred ogoljenim i sasvim prozirnim razlozima koji su doveli do blokada.

Učesnici blokada skloni su da navode reči Dantea Aligijerija kako je jedno od najtežih mesta u paklu rezervisano za one koji su pokazali neutralan stav tokom važnih i sudbonosnih previranja u društvu i državi, ali bez obzira na to što ne mora značiti da je Dante bio u pravu i što uopšte nije sigurno da pakao izgleda onako kako je opisan u Božanstvenoj komediji, ipak se mora postaviti pitanje da li je u prelomnim društvenim momentima veći greh neutralnost ili nedoslednost.

Politički analitičari, i to naročito oni koji otvoreno podržavaju blokade, neprestano upozoravaju kako je letnji period nezahvalan za organizovanje masovnih protesta samim tim što većina građana odlazi na odmor, a to je zapravo eufemističan prekor za letovanja izvan Srbije.

I zaista je dovoljno pogledati pojedine profile na društvenim mrežama kako bi se shvatilo da mnogi koji su bili učesnici većine protesta krajem 2024. i tokom prve polovine 2025. godine – čime su se hvalili objavljujući političke statuse i fotografije sa samih protesta – najednom počinju da objavljuju fotografije sa letovanja u Grčkoj, Španiji, Turskoj, Italiji, Hrvatskoj, Crnoj Gori.

Naravno, niko nema prava, pa čak ni oni koji bi se nametnuli kao neformalne vođe blokada, da zabranjuje učesnicima protesta odlazak na letovanje ili bilo kakvo drugo turističko putovanje unutar i izvan Srbije, ali ako se već ušlo u političku borbu i ako se tvrdilo da treba istrajati dok ciljevi ne budu ostvareni, onda su oni učesnici blokada koji su otišli na letovanje umesto da i dalje učestvuju na protestima zapravo svojevoljno napustili, pa čak i izdali borbu koju su ranije zdušno zastupali – a izdaja je samim tim očigledna zato što ciljevi borbe još uvek nisu ostvareni.

Da li je starija kokoška, ili je jaje ipak starije – glasi čuveno metaforično pitanje, koje se lako može preneti u konkretnu formu zasnovanu na aktuelnoj političkoj situaciji u Srbiji: da li je toliko neutralnih zato što je mnogo nedoslednih, ili je toliko nedoslednih zato što je mnogo neutralnih?

Kad bi studentski protest koji je započeo krajem 2024. bio prvi protest u novijoj istoriji Srbije, onda bi se bez moglo tvrditi kako je veliki broj neutralnih doprineo da pojedini aktivni učesnici protesta odustanu od borbe shvativši da je uzaludno učestvovati u borbi dok izvestan broj ljudi posmatra kibicerski sa strane i čeka da vidi krajnji ishod protesta, ali ako se zna da je jedan masovni protest sredinom 2023. godine, koji je inače započeo kao reakcija na dve masovne tragedije, doživeo naglo osipanje upravo zato što su mnogi dotad veoma aktivni demonstranti odabrali letovanje umesto još jedne protestne šetnje, donekle se može razumeti ako je neko godinu i po dana kasnije bezrezervno odabrao neutralnost setivši se kako su se iz prethodnog protesta povukli tokom letnjih meseci čak i oni koji su isticali parolu koja se svodi na devizu da „sve mora da stane“ dok se režim ne zbaci.

Jasno je, međutim, da se spomenuta parola nije odnosila na puteve, aerodrome i granične prelaze – jer kad bi se putevi blokirali, kad bi se aerodromi zatvorili, kad bi granična policija ušla u generalni štrajk, onda bi se prestalo i sa odlascima na letovanje izvan Srbije, pa bi se i stvorila kakva-takva slika da je protest dao prve konkretne rezultate.

Neutralnost tihe većine ili letovanje demonstranata, šta je veći greh – dilema je koju ni Dante verovatno ne bi mogao da reši.

Da li učesnici blokada odlaskom na letovanje samim tim postaju neutralni i izjednačavaju se sa onima koji nisu učestvovali ni na jednom protestu?

I da li su pojedine pobune i revolucije propale zato što je bilo previše neutralnih ili zato što učesnici borbe nisu istrajali do kraja?

Neće li dosledniji ispasti oni koji su od početka bili neutralni nego oni koji su svojevoljno napustili borbu iako su prethodno isticali kako je neutralnost zapravo prećutna podrška režimu?

Neutralni sigurno neće imati pravo da daju negativne kritike na račun ishoda protesta (bilo da ishod bude uspešan, bilo da bude neuspešan), jer ionako nisu u njemu učestvovali, ali zašto bi takvo pravo imali oni koji su se naglo povukli sa blokada radi zadovoljenja sopstvenih hedonističkih poriva?

Ne krije li se u ovome i objašnjenje za tišinu koja je nastala nakon detetovog javnog otkrića da car na sebi nema nikakvog odela?

Šta ako većina prisutnog naroda zna da se detetu neće desiti ništa zato što će ga otac odvući daleko od carevih očiju, dok bi svakog drugog ko ponovi detetov uzvik čekala možda i smrtna kazna samo li se zatekne u vidokrugu carevih vernih podanika?

Detetu je lako, ono je nepromišljeno i može mu se oprostiti nesmotrenost, ali starijima se meri svaka reč i ne mogu se pravdati izgovorima koja su svojstvena deci.

I ovo se lako može preneti na studentske blokade, jer nije malo onih koji misle kako će se studenti izvući pod izgovorom da su protest organizovali zato što su mladi i neiskusni, a da će najveći deo kazne podneti stariji učesnici protesta, koji će se potom uzalud kajati što su poklekli pred studentskim huškanjima na pobunu protiv vlasti.

Jasno je da sve izgleda kao jedan začaran krug i da neizevsnost vodi u nedoslednost, a nedoslednost u neutralnost – a možda je i obrnuto.

Često su učesnici studentskog protesta u Srbiji bili na meti nedokazanih napada o finansijskoj, pa i ideološkoj pomoći koja navodno dolazi iz Hrvatske, ali jedna pesnička pomoć iz hrvatske poezije u ovakvoj situaciji zaista bi bila poželjna, jer ako neko unapred odustaje od odlaska na blokadu zato što ne veruje da bi svojim prisustvom doprineo opstanku protesta do jeseni, kad će protest sigurno iznova dobiti na masovnosti, treba da pročita pesmu „Slap“ Dobriše Cesarića:

Teče i teče, teče jedan slap;

Što u njem’ znači moja mala kap?

Gle, jedna duga u vodi se stvara,

I sja i dršće u hiljadu šara.

Taj san u slapu da bi mog’o sjati,

I moja kaplja pomaže ga tkati.

A ukoliko se jedna po jedna kap iz masivnog i bučnog vodopada koji je potekao početkom 2025. godine bude pred naletom letnjih vrućina osipala svaka na svoju stranu hrleći nekoj od okolnih morskih voda, ostaće da se nakon nekoliko meseci neprestano ponavljaju prve reči Dnevnika o Čarnojeviću Miloša Crnjanskog.

Ipak, studentski pokret je od svog začetka krajem 2024. više puta uspeo da demantuje i prevaziđe ukorenjene literarne citate, motive i simbole – naročito one koji podrazumevaju defetizam i letargiju – pa se treba nadati i korigovanju poruke koju nosi prva rečenica Dnevnika o Čarnojeviću, jer će u tom slučaju moći da se kaže: jesen, i život sa smislom.

Autor Dušan Milijić