Nojev pogled u potopu dezinformacija

Demokratija je čudna stvar. Skineš prst sa daljinskog, staviš ga na čelo, odeš na glasačko mesto i zaokružiš brojku na nekakvom papiru. A onda sledeće 4 godine snosiš posledice svoje odluke… A možda i ne?

„Da li ste saglasni da vi, članovi vaše porodice, prijatelji sa kojima se srećete ili nepoznati sugrađani budete potencijalne žrtve virusa poznatog kao COVID 19?“ Mada zvuči kao referendumsko pitanje, glasanje ovog tipa se ne obavlja na glasačkom mestu, zaokruživanjem nekog od ponuđenih odgovora. Ovakav referendum se raspisuje svakodnevno, u liftu, autobusu, prodavnici, kafićima, radnom mestu, jutarnjoj gužvi… Pri tom se izjašnjavanje ne obavlja olovkom nego maskom, fizičkom distancom i još po nekom aktivnošću preporučenom od strane famoznog Kriznog štaba za suzbijanje zarazne bolesti COVID-19.

Kriznog štaba? Kuku...! Onog skupa političara, eksperata, medijskih zvezdi i slučajnih prolaznika stvorenog radi maltretiranje građana, privrede, penzosa i vaskolikog Srpstva? Idi, begaj...

Stvarno, koliko je dobronamernog strpljenja potrebno da bi se – posle pola godine cerebralnog koitusa, kontradiktornih preporuka, objavljivanja lažnih podataka i javnog priznavanja da u nas lagali – uopšte prihvatilo bilo šta što izađe kroz (Kon)usni otvor (delimično prekriven maskom) bilo koga od članova Kriznog štaba? Na redovnim konferencijama za štampu, tempiranim na 15h (gutanje laži je neuporedivo lakše uz ručak) naslušali smo se toliko gluposti da mu sednice Parlamenta i lupetanja silikonki po Hepičastim Imaginarijumima dođu još i prihvatljivi oblici debilisanja.

Zato je nedavno dilovanje ordenja od strane naše izvrsne vlasti medicinskom portparolima zvaničnih istina ustvari bespotrebno arčenje metala. Najzaslužniji za evident(ira)no stanje epidemiološke situacije u zemlji nisu doktori, nego Sarape, Marići i razni Vučićevići… I, naravno – društverne mreže!

Tu dolazimo do druge strane epidemiološke stvarnosti…

Svakome od nas bi bilo neuporedivo lakše da prokleti virus ne postoji! Letovali bi u Grčkoj, šiljkali bi se po kafićima, žurke, svadbe i daće ne bi bile ograničene na preporučeni broj osoba… Strepnja da celivanje mladenaca, otvaranje konzerve piva ili razgovor sa komšijom može biti ruski rulet ne bi postojao, a život bi se odvijao kao u dobrim, starim godinama čije zadnje 2 cifre nisu ušle u naziv virusa. Eh, ta dobra, stara vremena… 2018, 2017…

Pored vajkanja, mehanizam obrane od neprijatne stvarnosti ove godine se ispoljio u 3 oblika:

• Nestorijski (po doktoru Nestoroviću, stručnjaku za dečije alergije i ubeđivanje masa)
• Hipohondrijski (po medicinskoj definiciji preterane brige za očuvanje sopstvenog zdravlja).
• Fatalistički (pošto Mujo bio zauzet) stav prihvatanja kataklizme kao neizbežne sudbine dodeljene nam od Gospoda ili tajnih gospodara sveta.

Pošto su sve 3 stavke mehanizama odbrane od stvarnosti predmet izučavanja psihijatrije (čije se dijagnoze ne prenose kapljično nego, eventualno, putem društvenih mreža i zvaničnih medija), bacimo kratak pogled na efekat individualnih neuroza na kolektivno zdravlje.

Da pođemo od ove treće (ili „trećeokaste“) teze… Stav da je nekakav Bilgejc instalirao kompjuterski virus na server u Vuhanu, koji se (pod uticajem 5gej mreže!) materijalizovao u pravi virus, sve sa ciljem da bi čipovima rastvorenim u vakcinu zgrnuo milijarde i dolara i istrebio čovečanstvo… Uh! Elektrošoci koji bi mogli da izleče mozgove onih koji se primaju na razne varijante ove priče bi izazvali pad svakog elektroenergetskog sistema na svetu! Od Tesline Nijagare, pa do TE Kolubara… O padu sajtova zbog navalice ovisnika o strogo čuvanim tajnama, da ne govorim. Šta, nije Bili nego Soroš u sprezi sa vatikanskom kominternom i genetski modifikovanom farmako-mafijom? U, bog te maz‘o...! Da sam juče umro od korone, ne bih znao!

Drugi pojavni oblik – gde pojedinci mesecima posle ukidanja zabrane kretanja i dalje čuče u podrumu, nose maske na pustim izletištima ili peruckaju ruke posle svake pojave Voljenog Vođe (ili „Olvejz“ uloška) na ekranu – je, sa stanovišta kolektivne bezbednosti, nebitan. Ko je lud, ne budi mu drug, a samoizolacija paranoika i nosilaca trostrukih kondoma načinjenih od kuhinjskih rukavica (jedna rukavica, 5 komada), je najsigurniji način da se ne družimo sa bolesnicima (nezavisno od dijagnoze).

Tako, najzad, dođosmo do Nestorijanaca i Nestorijskih činjenica. Sekta fanatika koji tvrde da virus ne postoji, da maske ne štite, i da se žmurenjem i kurčenjem pobeđuje svaka neprijatna činjenica, osnovana je na početku epidemije. Mada njeni koreni sežu u vreme svemoćnih Službi za erekciju samozavaravanja, istorijski gledano, Nestorijski pokret je bio neminovan u prvim mesecima 20. godine tekućeg milenijuma. U doba kada je maski bilo jedva za medicinsko osoblje i kada je kovid bolnica bila mislena imenica, sprečavanje panike pozivom u italijanski šoping i histeričnim cerekanjem nad kovčezima žrtava „najsmešnijeg virusa“ bio je iznuđen ali racionalan potez.

Da li je onda dr Nestorović zaslužio svoj orden? Ili možda zatvor? Zar nije naknadno, višemesečnim dilovanjem egocentrične bezbrižnosti, pobio više ljudi od prosečnog psihopate 90ih? Jer, ne zaboravimo, ni Hitler, ni stanovnici Ševeningena (oni skinuti visokih komandnih položaja) nisu svojom rukom nikoga ubili, oni su samo širili ideje. A ideja o tome da naša volja (da ne kažem ćef) oblikuje stvarnost je više nego privlačna. Derišta koja su bacakanjem po podu dobila ono što žele (umesto batina), na kraju izrastaju u Nestorijance: „Neću virus, neću masku, buaa…“

Konačno, juče izglasano zakonsko lupanje po guzi i novčaniku onih koji sabotiraju epidemiološke mere, opravdano izaziva revolt građana. Umesto predstojećeg kažnjavanja pojedinaca, možda je trebalo da u prethodnim mesecima Krizni štab i rukovodstvo zemlje svojim primerom pokažu samoproklamovanu ozbiljnost i odgovornost. Ovako, sve se svodi na poruku Svetskoj zdravstvenoj organizaciji:

- Alo, bre, tupsoni! Kakve vakcine, kakvi bakrači…! Pa zar niste skapirali da je najsigurniji način za smanjivanje broja zaraženih – raspisivanje izbora.