Novinarska progonoreja

Gonoreja (narodski, „triper“) je baš nezgodna bolest! Mada je nikad nisam iskusio u prvom licu jednine, opisi nekih nesrećnika bili su dovoljno ubedljivi za zaključak: nikad u rizični seks bez HTZ opreme! „RIS no risk“ – što bi rekao slogan jedine fabrike kondoma u bivšoj Jugi. Briga za radnog čoveka, i to u vreme kada još nije bila izmišljena SIDA, bila je uvek u izlogu vlasti, pa čak i kada su bili u pitanju „smešni pokreti“. Naravno, ista vlast je neistomišljenike slala na Goli otok, a goli pendrek bio je bio uobičajena vaspitna mera za svakog ko se drznuo da „drukčije kaže, kleveće i laže“.

Оvo moje podsećanje na promiskuitetnu mladost bilo bi tek staračko baljezganje da se u trenutnom masovnom grupnjaku vlasti, medija i javnog mnenja nije pojavio virus progonoreje. Mali(gni) rektalni parazit, jedan od mnogobrojnih takmičara u vazelinskom višeboju, prošle nedelje je ispoljio sve simptome progonitisa – kako one na bazi nacionalne genetike, tako i one stečene brčkanjem u septičkoj jami dnevne politike. Dobrovoljni odlazak u zatvor medijskog tajkuna, vlasnika najtiražnijeg tabloida, ponovo otvara pitanje mentalne strukture ovdašnjeg stanovništva. Srpska sklonost ka mazohizmu (kako, aman, od 50 nijansi sive uvek izaberemo najcrnje?) je nebrojano puta dokazana. „Najpoznatiji Srbin nije Nikola Tesla, nego Fon Mazoh“ glasi jedan od mojih aforizama na tu temu.

E sad… Da bih izbegao eventualnu tužbu robijaškog dobrovoljca, ono „rektalni parazit“ pretvaram u „vazelinsku simbiozu“. Udžbenici biologije terminu „simbioza“ daju mnogo lepšu definiciju: dve jedinke opstaju tako što jedna drugoj pružaju usluge na obostranu korist. U slučaju nesrećne Srbije, vlast uspostavljena sistematskim uzgojem kulta ličnosti, odužuje se medijima darežljivim projektima i  zakonskom zaštitom.

Zbog toga je ceo slučaj nesrećnog vlasnika tabloida u početku kod mene izazvao zbunjenost. Kako je moguće da Di-Džej-Vu (DJ Voo), jedan od stubova mediokratije^* – uz gomilu svojih besramnih lupetanja odštampanih na toaletnom papiru koji se prodaje kao štampa – uopšte može da ide u ćorku? Zar svi oni izmišljeni atentati nisu bili „uznemiravanje javnosti“? Zar višegodišnja pljuvačina po Šolakđilasu, lupetanja o srpskim političkim patriotama koje plaća Priština, i ekolozima koje plaćaju stranci da bi sprečili sopstvena iskopavanja nisu bile uvrede? Vređanje zdravog razuma se, naravno, ne računa.

Moja početna zabrinutost da vlast u Srbiji hoće da iskoristi tupavog vazelinskog jurišnika da istrebi sve lajave kritičare ubrzo je otklonjena. Posle nepuna 2 dana, borac za slobodu pljuvanja pokusao je sve velike reči. U poređenju sa ovim njegovim „uđeš, izađeš, i gotovo“, ona Tomina „stiroporijada“ sada mu još dođe ozbiljan performans, nešto u rangu Marine Abramović. Šta, dobra ženica naprasno osetila patnju, otvorila fijoku, našla pare i izbavila voljenog? Jooj, baš slatko… Uh, čekaj, da nije sirotom mužiću ispao sapun već pri prvom zatvorskom tuširanju?

To što je Vučićevićev zatvor 4x duži od famoznog Vučićevog medicinskog zatvora u Skupštini, ili 8x kraći nego Vulinov vojni rok je dobra vest. Opasnost po slobodu govora, sumnja da je u pitanju nekakva proračunata igra totalitarne vlasti time je, za sada, otklonjena. Mada je na Pinku TV ogranak mediokratske* propagande emitovao gebelsovski  klip sa porukom „gle, narode, naš svršio u ćorci, sad moraju i svi njihovi“ to je naprasno stopirano. Ispada da evropske donacije još uvek drže naš plišani fašizam na kratkom povocu.

Ovako, po ko zna koji put, ovdašnje busanje u grudi (da ne kažem puvanje) završava kao cvrkut debelog creva. Slobine kosovske trube su završile kao Vučićevo prduckanje u čabar, a Mladićevo guslanje da se živ neće predati u Hag kao plotun vojničkog pasulja. Vazduh zagađen višedecenijskim smradom demagogije i leševima (ras)palih obećanja teško da može biti  produvan urlanjem Sime Spasića i glumačkim uzdasima Di Džej Vučka.  Jer na našoj istorijskoj sceni svaka teška drama  obavezno se ponavlja kao farsa. Od novinara koji su glavom platili jurišanje za slobodu reči, preko drakonskih kazni nepodobnim novinarima dok je Vučić bio Slobošešeljev ministar propagande, dogurasmo do humorističkog paćeništva lažnog mesije i heroja.

Kada na kraju podvučemo crtu, ispada:

• Da je medicinski tretirana gonoreja približno istog trajanja kao ova medijska progonoreja.
• Da je jedina polna bolest koja masovno ugrožava Srbiju posledica masovnog je*nja u mozak naroda putem medija.
• I da vazelinska piramida maloumnih poslušnika (skupljenih da bi Veliki Vođa bio najveći i najpametniji) mora na kraju da se uruši. Ako nisu bili u stanju da organizuju malu školsku priredbu „Patnja vernog poslušnika“, kako će uspeti da organizuju spektakl „Trijumfalna pobeda, Srbija bez Kosova“?

Naravno, ovo zadnje pitanje je retoričko i izaziva zebnju. Ne toliko zbog činjenice da se na Vučićevoj kineskoj tabli ne vide registarske tablice sa severa Kosova i tablice deljenja u srpskom biračkom telu, nego zbog nečeg mnogo opasnijeg: izgleda da je odliv mozgova van Srbije drastično poremetio tablice koeficijenata inteligencije celokupne nacije. Da li, kolektivno, od Nikole Tesle lagano klizimo ka Simi Spasiću?

___________

^* Mediokratija – trenutni oblik državnog uređenja u Srbiji. Sve ustavne institucije poništene, apsolutni vladar vlada, sudi i određuje granice putem medija. Pri tom oni sistematski uzgajaju njegov kult bezgrešnosti da bi se na eventualnim izborima eliminisala svaka šansa promene postojećeg st(?)anja.