Nožić, žica, dekanica

„Drma mi se, trese mi se
šubara i cveće,
ubićemo, zaklaćemo
ko sa nama neće!“

Sada, posle citiranja stihova poznate četničke pesme, sve je mnogo jasnije. To što je neka luda baba nasrnula nožem na dekanicu niškog fakulteta nije ispad psihijatrijskog pacijenta, nego „čuvanje tradicionalnih vrednosti“. Takođe i direktna posledica dugotrajnog loženja naroda na ćumur vekovnih zgarišta, pogotovu onih novijih, upaljenih kresanjem srpskih ocila, uz trupce hrvatskog Jasen(ovc)a i balvane bosanskih bukvi.

S tim što naša Naci-roštiljijada (nekima sendviči sa parizerom, nekome „Karađorđeva šnicla“) zahteva i odgovarajući pribor za jelo. A tu, u Šešeljevom escajgu, pored četničkog noža i mitomanskih, nemanjičkih zlatnih viljuški, neizbežne su i zarđale kašike.

U hirurškom zahvatu „po Kalabiću“ (presecanje vratnih arterija uz otvaranje rupe na grkljanu) nije bitna alatka, nije bitan ni „izvođač radova“, bitno je trajno „izlečenje“ pacijenta sa simptomima neposlušnosti opisanim u zadnjem stihu uvodnog paragrafa (ono „ko sa nama neće“). Mrtva usta ne laju, pogotovu ako su pri tom još presečene i glasne žice.

Naravno, princip ideološke isključivosti nije vezan za simbol koji se nosi na šubari, šajkači ili „titovki“. Da li se neistomišljenici eliminišu gasnim komorama, sibirskim gulazima, ustaškim maljevima ili streljačkim vodom (ili beše Vođom?) je najmanje bitno. Četnička kama ili „srbosjek“ i ustaški čekić su samo alatke. Jer u Jasenovcu nisu klani samo Srbi, klani su i neposlušni Hrvati. A od četničke kame nisu stradali samo oni koji se klanjaju Alahu (ili krste „po katolički“), nego i Srbi kojima je otadžbina bila draža od kralja.

Dakle, da li je postklimakterična, psihički labilna babuskera potegla nož na nekakvu dekanicu zbog toga što je u čula u glavi glasove? Ili su joj ti glasovi neprestano dolazili sa televizora? Ono: „najgori šljam“, „izrodi“, „izdajnici“, „strani plaćenici“, „bednici jedni“...

Još ako je u domoljubnoj štampi pročitala kako je zla dekanica ugostila koleginicu sa Prištinskog univerziteta! O, užasa…! To što se Vučić decenijama gostio, celivao i udarao zajedničke potpise sa raznoraznim Tačićima, Haradinčićima (i ostalim Kurtizanima) Pinkformeri su proglašavali za „veličastvene pobede“. To što je dotična dekanica, nekada davno, u okviru naučne saradnje, pozvala koleginicu iz Prištine (koleginice sa Sorbone ili Oksforda teško da bi došle) je „teška izdaja“. A to se, naravno, kažnjava nožem!

Plus, kako Kurir javlja, dekanica je nešto muljala s parama, u bračnom krevetu je koristila muža Bananu, nije se klanjala Vrhovnom Vođi i (o užasa!), podržavala je svoje studente. A i to se u ćacijalističkim državama kažnjava nožem!

Nož je bio mali, malecki, baba slabačka, tako da je fatva* Ajatolaha Vučića bačena na kučku neverničku ostala, srećom, bez većih posledica. Ožiljci su ostali samo na ruci žrtve. Ožiljci na mozgu nas, nećacivih, su neuporedivo teži. Oni su direktna posledica pitanja:

Da li je napad nožem u Srbiji kažnjiv?

Da, policija je uhapsila babu ali presuda Ajatolaha je i dalje na snazi! Da li je njegovo – „mali nožić“, „tog jutra kupljen“, „ona psihički labilna, a dekanica pošla ka njoj“, „cela porodica blokaderi“ –  odbrana uhapšene? Priprema za amnestiju? Ili njena kritika? Poziv nekom drugom iz čopora da dovrši posao? Poruka: „Alo, Simo, batali megafon, ponesi iz Ćacilenda neku bezbolnu palicu ili službeni pištolj. Ma ne, ne sekiraj se, eliminacija neistomišljenika ili uzgoj tona marihuane ovde nisu kažnjivi, ako si uz vlast.“

Preterivanje?

Da, ali ne preveliko. Jer ako batalimo „slučaj Jovanjica“ (ovde se „opijum za mase“ uglavnom diluje putem ekrana) „slučaj Ćuruvija“ najbolje pokazuje koliko je Srbija ostala zaglibljena u prošlosti i bezakonju. Isti oni koji su organizovali ubistvo, četvrt veka kasnije oslobađaju okrivljene. Kadija te tuži, kadija ti sudi, a ajatolah presuđuje.

Čekaj, opet ajatolah, pa ajatolah... I to u pravoslavnoj, četničkoj, šešeljevskoj Srbiji!?

Dobro, de, za kraj, da se korigujem:

Veseli se, srpski rode! U ovoj i ovakvoj Srbiji hara samo jedna „crna trojka“ – Vučić, Pink i po neka luda baba.

________________________________

* Fatva je u islamskom, šerijatskom pravu, pravna uredba vrhovnog autoriteta kojim se donosi obavezujući propis. Najpoznatija je ona smrtna presuda piscu Salmanu Ruždiju od strane ajatolaha Homeinija.