Od komarca do magarca

- El si čula Sanija, stigla kurona u Niš!

- Kuku... Pa to namerno, da potepa nas, Cigani...

Povratak Sanije i Fazlije (mojih omiljenih fiktivnih likova) u žalosnu stvaronst kojom se bavim nije slučajan. Predrasuda da su „dimljeni Srbi“ plašlivi hedonisti koji cvikaju od opasnosti je ogranak našeg folklornog mita o sopstvenoj hrabrosti i kukavičluku svih drugih. Sastavni deo istog folklora je i dobro poznata izreka „praviti od komarca magarca“ koja se koristi kao verbalni vaspitni prutić protiv cmizdravih paničara i uspaničenih nesposobnjakovića. Žalosni niz nedavnih događaja je oba primera naprasno iščupao iz knjige „Masovna psihologija“ i brutalno tresnuo u lice ovdašnje javnosti. Naravno, razlog je poznat:

Kineska pand(emij)a je zaigrala i pred našom kućom!

Koliko juče, doktor Nestorović nas je Lombardovao pozivom da šaljemo žene u Lombardiju u šoping. Par nedelja kasnije - Veliki Vođa, snuždenog lica, saopštava da nas čeka apokaliptična vizija. Pa kako je, za samo par nedelja, došlo do tako drastične (a tako tipične!) promene - od ispraznog kurčenja do sumornog hvatanja za glavu?

Uzrok pada sa bajkovite osmatračnice Nebeske Srbije na Sanijino gledanje u crnilo taloga kafe je prost: ciganska proročica gleda na svet sa nivoa običnih ljudi i surove stvarnosti, doktor Nestorović (ili se kaže Esenestorović?) sa nivoa partijskog poslušnika dovedenog na konferenciju za štampu Velikog Vođe. Jer, zaboga, izbori su raspisani, sendviči naručeni, a bine, razglasi i autobusi kaparisani. Pobednički procenat je unapred zadat, a partijski (ili samo poslušnički?) aparat je em brojniji, em efikasniji od svakog respiratora.

U sudaru objektivne stvarnosti i one bajkovite, uvek stradaju mitovi. Pogotovu onaj o ozbiljnom, marljivom i odgovornom rukokovodstvu. Ili, da okrenemo još neki list iz knjige narodnih mudrosti, „čovek snuje, a Bog odlučuje“. Svemogući Vladar Srbije ima moć da se, mimo Ustava, meša u sve (poput margarina iz reklame), ali stopa širenja kapljičnih infekcija podleže nekim drugim zakonima, zakonima epidemiologije. Za samo par nedelja (kao što se i predviđalo!) broj zaraženih, umrlih, kao i broj zemalja pogođenih epidemijom se udvostručio.

Pokušaj da se minimizuje problem, da se ukaže na to je broj samoubistava ili broj poginulih „od ujeda komaraca“ veći od broja „koronarnih“ žrtava bio bi smešan (poput „smešnog virusa“!) da ne otkriva žalosnu istinu o nekompetentnosti i javašluku onih koji bi trebalo da brinu o nama. Poricanje je samo jedna od faza kojom ovisnik (bilo o heroinu, alkoholu ili vlasti) beži od suočavanja sa sopstvenim porokom.  Poricanje objektivne opasnosti je već  simptom nekih drugih psihijatijskih dijagnoza.

Prošle godine, negde u ovo doba i na ovom mestu, prisećao sam se (proklete!) 1999. Ljudi kojima je jedina stvar u opisu posla bila da nas pripremaju za ratne uslove, decenijama su češali svoje uniforme na sastavu nogavica, primali privilegije i uljuljkivali nas u iluzije. Evo, tri decenije kasnije, događa se ista stvar. Nema maski, nema sredstava za dezinfekciju, broj respiratora se krije poput ugovoria iz „Krušika“ ili identiteta savamalskih fantoma, a što je najgore, nema ni organizacije, ni kompetentnih odgovora. Da li treba zabraniti samo košarkaške ili i fudbalske utakmice? Da li je bezbedno rastojanje 30 santimetara ili 3 metra? O tome je trebalo raspravljati na naučnim skupovima a ne cenjkati se  pred TV kamerama na zvaničnoj konferenciji za štampu.

Pogrdna reč „stručnjak“ kojom sveznajući Veliki Vođa pljuje po nepodobnim novinarima, naprasno je postala smokvin list za skrivanje vladarske golotinje. Onaj koji soli pamet inženjerima kako se sanira klizište ili koliko sajli treba za gondolu, onaj koji pre nedelju dana broji poginule od ujeda komarca, odjednom je shvatio da ipak „struka treba da ima glavnu reč“. Mečka koja igra pred kućom ipak je mnogo, mnogo veća od komaraca iz medicinske statistike.

Jedan od rezultata prisustva kapljične zaraze je i taj da je pljuvanje po političkim protivnicima ovoga puta  izostalo. Čak ni voajeri hepičastih rijalitija (uključujući Saniju i Fazliju sa početka teksta) ne bi mogli da progutaju da su Đilas i Šolak krivi za nekompetentnost navatanih stručnjaka i neorganizovanost vlasti. Doktoru kome je smešan virus koji je ubio više hiljada ljudi možda ne treba uskratiti pravo da se bavi medicinom, ali ga svakako ne treba dovoditi pred kamere. Nezamenljivom zameniku  gradonačelnika, koji voli da štrcka pakosne primedbe pred kamerama, treba dati da svojeručno štrca sretstvo za dezinfekciju po gradskom prevozu. Naravno, ako već nije sposoban da to organizuje na drugi, efikasniji način. A ako je pranje ruku jedini lek borbe protiv virusa, gde su cisterne i tečni sapun na gradskim trgovima? I šta tačno treba da radi građanin sa simptomima? Da se javi ovlašćenoj medicinskoj ustanovi? Kojoj? Možda bi, umesto predizbornih spotova trebalo pustiti neki edukativni. Čisto da očekivani pad privrede ne bude previše popravljen procvatom pogrebnih usluga.

Na kraju, mali zaključak...Između Vuhana i Gadžinog Hana postoje razlike razlike u kilometrima, veličini i mentalitetu, ali putevi širenja zaraze su isti. U Kini je, prema zvaničnoj statistici, epidemija pobeđena. Znači, treba samo prepisati postojeći uspešan recept i prepustiti pravim(!) stručnjacima da ga sprovedu. A ti,predsedniče, slobodno putuj kod Merkelove, Siđi Pinga (ili koga god), skupljaj političke poene i obnaroduj da je epidemija pobeđena upravo zahvaljujući tebi. I, naravno, zahvali kolezi Pingiju, onako, od srca, na kineskom, red je…