Odokativni procenti i lupa za uvećanje standarda

- Dukatinka, ‘el si čula, tvome Tiosavu će povećaju onu stvar za 18 posto?
- Ja čula za za dvaes‘!
- More, da sačekamo TV Dnevnik, mož‘ ispadne i dvaes‘ dva…bez glavu!

Naravno, „ona stvar“ je – penzija. U protivprirodnom bludu vlasti bez kontrole i naroda bez mozga povlačenje i potezanje povećanja penzija je već uobičajena perverzija.

Čekaj malo… Izbori prođoše, otkuda to da Veliki Vođa uopšte pominje penziju? Da neće, daleko bilo, višemesečno zamajavanje naroda oko formiranja one… kako beše… Skupštine? Vlade?… biti zamenjeno nekakvim novim, najdemokratskijim, izborima?

Jer, kada se Svemoćnom Vođi ubitačni buzdovan pretvori u zvečku praznih obećanja, mora nešto da se ubaci u nju. Pasulj, pirinač, procenat… Prazna zvečka teško može da primiri plač sirotinje.

Zašto mi onda taj zveket procenata izaziva blagu jezu? Zar 17, 18, 19, 20... (ko da više?) procenata uvećanja penzije ne bi trebalo da obraduju svaku sedu vlas na mojoj glavi umesto da je nakostreše?

Naravno da ne! Za to postoje 2 razloga: Sede vlasi rastu iznad organa za razmišljanje i organa za pamćenje.

Organ za razmišljanje je već u startu upalio crvenu lampicu zbog ovog predizbornog obećanja (ludom radovanja, usred rime kada nema zime). U postizbornom periodu, kada još nisu formirani (jututunska) Skupština i Vlada (Vladimirovič Zmaj), obećanje boljeg života je samo uzaludno arčenje televizijske minutaže. Zar ovce (presrećne zbog toga što su njihovi glasovi omogućili „istorijsku pobedu“ alfa-ovna u Državnom Imaginarijumu) ne treba da bleje na događanja u Pinkovom? Miki ili Viki? Dijana Ajfon ili Sanela Samsung? Državne („nacionalne“) frekvencije (kao što im ime govori) upravo i služe da drže pažnju nacije. Naravno, ne nezgodnim temama kako je vazelinska piramida počela da puca između Đuke i Plavojke, belivukovih policajaca i udbaških prisluškivača… Farmiranje javnog mnenja je suviše ozbiljan posao da bi se, tek tako, prepustilo haosu nekontrolisanih informacija.

Zašto bi iko sada pominjao belivukove „ćevape“ kada je u mašinu za mlevenje oronulih mozgova ubačen crvić od 20 santima? Ili beše procenata? Kod normalnih ljudi crv sumnje uvek je veći od pitončeta vere u bezgrešnu vlast.

Odokativno frljanje procentima samo dodatno pospešuje jezu. Jer, ogran za pamćenje je neumoljiv! Moja novogodišnja čestitka iz 90-i-neke glasila je: „...i da ti se u Novoj godini plata uveća 10 puta“.

Država koju su tada vodili današnji vlastodršci bila je neuporedivo velikodušnija. Plate su se udesetostručavale preko noći, a Topčiderska štamparija štampala je novčanice sa toliko nula da prosečni korisnik nije umeo da ih izgovori. Za njih je, eventualno, mogao da kupi par jaja i kobasicu.

Lekcija koju smo svi naučili bila je bolna: nije bitno kolika ti je ona stvar zvana plata ili penzija, bitno je šta možeš da dobiješ za nju. Pa bio to šećer, pasulj, struja, kubik drva ili toplota iz radijatora. A kako je u 5 minuta uobičajenog TV izlaganja stalo i povećanje plata/penzija i pretnja glađu/smrzavanjem? Hm... to već nije stvar ekonomije nego psihijatrije.

Možda i matematike? Ajmo, deco: ako posle sibirske kataklizme, majmunskih boginja, kovida-22 i termonuklearnog rata, pomre 20% penzosa, za koliko će se uvećati prosečne penzije?

Činjnica da u realnom svetu još uvek postoji ekonomija gde se slobodno formiraju cene (mimo volje drugova iz Centralnog komiteta, Otadžbinske uprave ili Glavnog odbora) izgleda da je glavni uzročnik naprasne epidemije fiskalizacije. Dukatinka iz uvodnog pasusa, prodaće paradajz, papriku i krompir, odložiti kantar da ukuca iznos, a mušterija će, uz sirovine za đuveč, dobiti i papir sa QR (ku-ar) kodom. Od novca koji je dao Dukatinki procenat će otići u državnu kasu, upravo za povećanje penzije njenog Tiosava. Jel u tome štos? Što bi rek‘o naš narod, isti QR, drugo pakovanje…

A možda sve to nije bitno? U državi koja poklanja aerodrome Francuzima, fabrike Italijanima, zemlju Arapima, rudna bogatstva Kinezima, jedina sirovina koja nikako neće dospeti u strane ruke su – nacionalne frekvencije. Industrijska proizvodnja istine je suviše ozbiljna stvar da bi se prepustila tamo nekim…kako beše, Goco… Luksemburžanima?

Zato će naš standard, bez obzira na nedostatak gasa, struje, nafte, šećera svakako biti uvećan. Lupa za uvećanje je odavno spremna, nalazi se u sočivima Žeksovih i Marićevih kamera. Pitanje je samo da li će narod gledati stvarnost svojim očima ili, po navici, kroz ekran? U TV frižider iz koga izlazi Svemoćni Vođa, ili, nažalost, u svoj?