Oluja - Pavelićev san, Tuđmanova java

4. avgusta obeležava se 25 godina od zločinačke i monstruozne akcije "Oluja", najvećeg pogroma srpskog naroda posle Drugog svetskog rata. Da se ne zaboravi! Tako bi ukratko mogla da glasi jedina ispravna poruka koju možemo poslati i svetu i sebi samima. Poruka, ogoljena i uskraćene za nepotrebnu formu, ostavljene samo na svoju suštinu. Na zaborav nemamo pravo! Ipak, pored onog što ne smemo, postoji i ono što moramo: Da praštamo i da za oprost molimo. Na žalost, iz opšte jugoslovenske klanice 90-ih godina, iz zlog vremena u kojem se raspadala jedna velika iluzija, niko nije izašao čistih ruku i čistog obraza. Naprotiv! Možda je posle svega, svih nedaća i uzajamnih zala, najveća krivica tvrditi da je neko „nevin“. Jednostavno: nema nevinih! Oluja je njihov greh prema nama, s druge strane postoje i naši gresi prema njima. I baš zato moramo da praštamo i da oproštaj tražimo. Zbog nas samih, i zbog dobrobiti novih generacija koje dolaze.

Tog kobnog 4. avgusta 1995., možda i najcrnjeg dana u modernoj srpskoj istoriji, ubijeno je blizu 2 000 civila srpske nacionalnosti, 800 se i dalje vodi kao nestalo, dok je njih 250 000 zauvek moralo da napusti svoja vekovna ognjišta. Kažu svedoci: ne postoji gori osećaj nego biti u izbegličkoj koloni. To je trenutak kada čovek prestaje da bude biće od krvi i mesa i postaje „živi leš“, duh satkan od sećanja i uspomena. Kažu: Ne znaš, da li da poljubiš prvog do sebe, ili prag svoje kuće koju zauvek napustaš. Prag, koji će već koliko sutra izgoreti u plamenu, ili što je još gore: dobiti novog gazdu?! I ne znaš da li plačeš zato što si preživeo, ili zbog toga, što si iza sebe ostavio sve ono što to preživljavanje čini životom!

Oluja je definitivno značila: poraz i pobedu. Poraz srpskog života u Hrvatskoj, i pobedu nezavisne Hrvatske, skrojene po želji Pavelića i Tuđmana. One Hrvatske, koja je za potomke: Nikole Tesle, Milutina Milankovića i Sime Matavulja, zabranjena zemlja. Krvavu knjigu koju je nekada počeo da piše Ante Pavelić, završio je Franjo Tuđman. Dva hrvatska „poglavnika“, iz dva vremena, sa jednim ciljem, kao ko-autori hrvatskog bescelera. I to danas treba reći! Jasno, glasno i bez ustezanja. Pravdati „krvave ruke“ Franje Tuđmana, krvlju sa ruku Slobodana Miloševića, je ništa drugo do saučesništvo u zločinu. Da, Srbija je tih 90-ih godina mnogo grešila, i prema drugima, i prema sebi. Ipak, ideja o etnički čistoj Hrvatskoj, očišćenoj i počišćenoj od Srba, mnogo je starija i od Miloševića i od poslednjeg sumanutog rata. Ono što nije uspeo Pavelić sa Jasenovcem, jeste Tuđman sa Olujom. Hrvatska je konačno država sa manje od 4% srpske populacije! Konačno, država po meri svojih „poglavnika“! Da li i po meri većine Hrvata? I dalje, možda čak i naivno verujem da ne. Ipak, jedno je sigurno, Oluja je „hrvatska stvar“ i hrvatska sramota. Milošević i „srpski gresi“ su druga priča i drugi, ništa manje ukaljani obraz, nekada jednog lica i jedne glave. No, tu smo, gde smo. I mi, i oni: I Srbi, i Hrvati, i oni treći i četvrti i tako redom, svi akteri balkanskog uzavrelog lonca. Vreme je da se podvuče crta: Naš zajednički život je bila velika greška i velika zabluda! Viši cilj, vođen niskim pobudama. U istoj državi nismo, ali svakako hteli to ili ne, pripadamo istom regionu! I krajnje je vreme da počnemo da se jedni prema drugima ponašamo „komšijski“. U budućnost moramo! I baš zbog te budućnosti, tačno je: Nemamo pravo na zaborav! Ali, još manje imamo pravo na reprizu prošlosti.

Krvavi Tuđman

Bivši hrvatski predsednik je prava paradigma odnosa velikih sila, u njegovom slučaju zapadnih, prema Balkanu i balkanskim narodima. Između dva svetska rata tadašnji Sovjetski savez je podržavao hrvatske disidente u njihovoj želji da razbiju Kraljevinu Jugoslaviju. Slučaj Ivana Steve Krajačića je posebno dominantan, i predstavlja rendgen snimak politike SSSR-a prema jugoslovenskoj monarhiji. Naime, Sovjeti su verovali da samo zemlje razbijene kraljevine, mogu biti, prvo- sovjetski sateliti po meri, i drugo- dobar, pa, i idealan poligon za implementaciju tada nove "crvene ideologije". Par decenija kasnije, razbijanje Jugoslavije postao je vitalni spoljnopolitički interes zapadnih zemalja na čelu sa Sjedinjenim Američkim Državama i Nemačkom. Ovog puta su "zapadnjaci" verovali da je njihova verzija demokratije i Novog svetskog poretka na Balkanu moguća, samo ako se Jugoslavija razbije, za početak na šest, a kasnije i na više delova. Naravno, "Juga" je sama po sebi bila veštačka tvorevina, kuća bez temelja, "loše sklepani Frankenštajn" bez mnogo pameti i rezona; možda čak i najveća srpska grobnica. Ipak, odnos "velikih" prema njoj, pokazao je da su južnoslovenski i uopšte balkanski narodi za "velike" samo istorijski incident, tek manjinski suvlasnici sopstvenih života, čiji nacionalni, ali i kulturološki interesi vrede samo ako su u skladu sa njihovim višim ciljevima. To su shvatili i Hrvati i Albanci; Srbi nisu, i s obzirom na svoju čudnu ćud, na sreću ili na žalost, verovatno i neće.

Elem, Tuđman je 90-ih godina demonstrirao politički talenat i snalažljivost- da ne kžem političku veličinu, ali i krajnju ljudsku mizeriju. Svestan svoje ništavnosti u velikom svetu, Tuđmanu je bilo savršeno jasno da je "hrvatski tisućletnji san" moguć samo ako se stranim moćnicima predstavi kao i njihov interes. S druge strane u ispunjenju tog sna, nije se libio svirepih metoda, i to ne samo prema Srbima, već i prema svojim političkim protivnicima. Možda se baš na primeru Franje Tuđmana kristalno jasno vidi, da se na Balkanu politikom mogu baviti samo dve vrste ljudi: ili hrabri idealisti- koji vrlo mladi zbog svojih ideja plate glavom, ili ljudske gnjide, spremni da budu "i dobre sluge i loši gospodari", spremni da kroz svoj politički vek menjaju i lica i naličja, da budu i komunisti, i kapitalisti, i demokrate, i liberali, i nacionalisti, ali da uvek plivaju uz vlast i na vlasti... Takva sorta političara na ovim prostorima, po pravilu doživi, duboku starost i mirnu penziju.

Hrvati kao istorijski narod imaju nesumnjivo pravo na svoju nezavisnu državu. To pravo je legitimno i neosporivo. Ipak, Tuđman je 90-ih godina izabrao da način na koji će Hrvatska postati nezavisna, bude Pavelićev način. Milošević, njegova usijana glava, i njegovo neshvatanje političkog trenutka, bili su samo savršeni paravan Franji Tuđmanu, da uz ispunjenje legitimnog sna Hrvata o nezavisnoj državi, ispuni i san o Hrvatskoj bez Srba! Inače, svoj san, i san svog predhodnika na mestu hrvatskog poglavnika.