Opančar „agencija“: Dinastija Krkobabića

O tome kako je izgledala Skuština Republike Srbije od 2. februara 2023. godine, najavljena kao istorijska, na kojoj je Predsednk Aleksandar Vučić trebao da informiše poslanike o tome kako vodi pregovore o Kosovu i francusko-nemačkom predlogu koji je on u nedavnom javnom obraćanju označio kao ultimatum ne treba više trošiti reči – bruka i sramota. Oni koji su se kasnije uključili, što bi sportski komentatori rekli, neka odgledaju poslednji Utisak nedelje Olje Bećković i sve  će im biti jasno. Stid je jedina reč koja to opisuje i toga ćemo se teško osloboditi. 

A na vrhuncu tih sramotnih dešavanja zakrešta jedan glas:

„Uvaženi predsedniče Republike Aleksandre Vučiću, uvaženi predsedniče narodne Skupštine Vladimire Orliću, uvaženi narodni poslanici, potpredsednici, uvaženi direktore Petre Petroviću, uvaženi gospodine Kojiću, nema, ako tako nije odlučio predsednik  Orlić, uvaženi narodni poslanici treba da znamo šta je ovo što se dešava danas u Skupštini je samo uvod za ono što će se dešavati od 15 časova, a onda u 15 časova hoćemo da Vučiću padne glava, e mi vam nećemo dati, nećemo vam dati ni Srbiju,  nećemo vam dati ni Vvučića“ ...

Gde je mali štitonoša Sančo Pansa video da neko hoće da mu uzme Vučića to nikome nije poznato, a možda  će biti jasnije ako vidimo ko je zapravo on. O njemu sam prvi put pisao u junu 2013. godine u tekstu pod naslovom – Tako mlad, a već Krkobabić (opancar.com), a nastavak (2) pod istim naslovom u avgustu 2020. godine.

U prvom tekstu je to više bila vest – da je Stefan Krkobabić, sin Milana Krkobabića, a unuk rodonačelnika dinastije Krkobabić Jovana Krkobabića „završio studije na Megatrendu kod poznatog Miće Jovanovića i još poznatijih profesora na tom univerzitetu – Doc. Dr. Žarka Obradovića, potpredsednika SPS-a i aktuelnog Ministra prosvete i profesorke Nataše Bekvalac, pevačko estradne zvezde” – Diplomirani menadžer za odnose sa javnnošću!

Nema podataka šta je mlađani Krkobabić radio po diplomiranju, tek 2020. godine je osvanuo na funkciji narodnog poslanika i to kao podpredsednik Skupštine.

Povod za nastavak (2) iz avgusta 2020. bila je vest da je Stefan sa samo 24 godine, postavljen za sekretara Centra za mala i srednja preduzeća u Privrednoj komori Beograda! Proizilazi da Stefan po diplomiranju ipak nije dangubio, već da je odmah „iz školske klupe“ bio angažovan da pomaže i unapređuje beogradsku privredu, i to na rukovodećem radnom mestu, jer prema komorskoj sistematizaciji sekretari su rukovodioci odgovarajućih resorara. Za mene koji sam čitav svoj radni vek proveo u privredi je to zaista bilo nepojmljivo. U moje vreme na rukovodeće funkcije u Privrednoj komori išli  su  po pravilu ljudi sa dosta privrednog iskustva – obično  direktori poznatih firmi u poznijim godinama svoje karijere, jer osnovna i jedina uloga komore je da pomaže privredi. Od kakve je koristi na toj funkciji mogao biti Stefan Krkobabić, za koga ni danas nije poznato da li je i jedan dan radio u nekoj privrednoj organizaciji.

Primedbe te prirode Krkobabić III je odlučno demantovao. Isticao je da ga je na tu funkciju predložio lično Milan Janković, predsednik Beogradske privredne komore, a to što je ovoga na tu funkciju postavio PUPS gde je Stefanov deda prvi, a tata drugi zvaničnik po rangu je čista slučajnost.

I tu dolazimo do prapočetka dinastije Krkobabić. Deda, Jovan Krkobabić, je u ono vreme – ranih devedesetih, bio direktor Fonda pezijskog i invalidskog osiguranja i otuda potiče i njegova ljubav prema penzionerima, pa je odlučio da to i ovekoveči. Tih godina, sa početkom parlamentarizma, osnovao je partiju PUPS – Stranku udruženih penzionera Srbije. Kao iskusan čovek penzionerima se nije mnogo bavio. Umesto toga posvetio se političkoj karijeri – naravno na strani vladajuće stranke, kao njihov zahvalni koalicioni partner.    

Nije dugo poživeo pa je pred smrt funkciju predsednika preneo na sina Milana (uspešno završio studije u svojoj 48 godini), koji se u praksi pokazao još sposobnijim od svog oca – sa svojim penzionerima PUPS koji su sa tim imali veze koliko i sa biciklističkom trkom Tur de Frans, izrazio je kao koalicioni partner bezrezervnu podršku vladajućem SNS-u, pa je za uzvrat kao svoju prćiju dobio da gazduje i javnim preduzećem PTT – Pošta, telefon i telegraf. Rukovođenje tim preduzećem poverio je svojoj zamenici Miri Petrović – vreme u kojem su obilovali silni štrajkovi nezadovoljnih poštara, ali bez ikakvih rezultatata, jer je Milan bio dokazani pobornik politike SNS. Iz tog vremena poznata je njegova javna poruka penzionerima – Ako ne glasate za Vučića, zaboravite na penzije! I penzioneri su ga poslušali, a Vučić je to znao da ceni – i tada i danas. 

U međuvremenu je tata Milan preneo funkciju predsednika PUPS-a na sina Stefana, Krkobabića III, koga sudeći po onako ratobornom proglasu sa početka ove priče – ako ova vlast poživi, čeka sjajna karijera.

I na kraju, dužan sam da objasnim otkud onaj naslov – Tako mlad, pa već Krkobabić. U pitanju  je jedna anegdota. Za neupućene, za vreme drugog svetskog rata dosta slovenačkog življa je pred najezdom fašista potražilo skloništa po srpskim selima, pa su se tako dešavale i ratne ljubavi. Elem, po završetku rata, jedna mlada Slovenka se zaputila u Šumadiju da pronađe svog dragog iz vremena ratnih dejstava. Naiđe na jednu staricu, ispriča joj svoj slučaj i zamoli je za pomoć. A šta si ti dete, upita je starica. Ja sam Slovenka, odgovori ona. E dete moje, tako mlada pa već slovenka, reče joj starica.

U mom selu ima jedan opančar.        

Što on pravi dobre opanke !

Obuješ ih, popenješ se na soliter

i skočiš sa desetog sprata,

ti se razbiješ ko….., a opancima ništa!

Dragiša Čolić