Opančar „agencija“: Fudbalska posla – samo naizgled!

Stižu vesti da će na izborima za prvog čoveka srpskog fudbala – predsednika fudbalskog saveza Srbije, koji se održavaju sredinom marta, sasvim sigurno biti izabran Branislav Nedimović, bivši ministar poljoprivrede, za koga je opšte poznato da se u fudbal razume ko Marica u .... (krivi toranj u Pizi).  U igri su dva kandidata – pored Branislava Nedimovića, tu je i proslavljeni srpski fudbaler Nemanja Vidić, čovek za naše pojmove, prošle i buduće, sa neverovatnim fudbalskim referencama – dugogodišnji kapiten Mančester Junajteda u vreme Fergusona,  najtrofejnijeg trenera jednog od najboljih svetskih fudbalskih klubova, na svetskom tržištu zvanično i najvrednijeg fudbalskog kluba čija se tržišna vrednost procenjuje na 4,8 milijardi dolara.

Autor ovog teksta je imao sreču da posmatra te mečeve na legendarnom Old Trafordu – uvek punom stadionu čiji je kapacitet zvanično 74.310 sedećih mesta. Nemanja Vidić je bio gospodar kaznenog prostora svog tima, navijači su ga obožavali, zvali su ga stena. Takvu čast u enngleskom fudbalu nije doživeo ni čuveni francuz Erik Katona koji je u to vreme igrao za Arsenal, fudbaler za koga je, sećam se, na jednom londonskom nadvožnjaku krupnim slovima bio ispisan grafit – datum njegovog rođenja, a zatim – dan kada je rođen Erik Katona.

Tog Nemanju Vidića, prema preliminarnim izjašnjavanjima sigurno – sa 70:9, pobeđuje Branislav Nedimović. Nije to teško ustanoviti. Pravo glasa ima 83 delegata fudbalskih klubova. Njihovo izjašnjenje je već poznato. Od delegata naše „super“ lige (nije ironija - tako se i zvanično zove) svi klubovi, sem Radničkog iz Niša i Radnika iz Surdulice će glasati za Nedimoviića, uključujući i Crvenu Zvezdu, klub iz koga je Vidić otišao u Mančester Jumajted. Interesantno je da je to jedna od retkih stvari o kojoj se slažu i naši „velikani“ – Crvena zvezda  i Partizan! Za Vidića će koliko je poznato glasati samo delegati iz njegovog ubskog okruga i delegat sindikalne organizacije profesionalnih fudbalera.

Sve je ovo bilo i očekivano, pa se postavlja pitanje – zašto? Jednostavno naš fudbaal je pun „muljanja“, od te krovne fudbalske organizacije do klubova. Na to godinama bezuspešno ukazuje i pomenuta sindikalna organizacija profesionalnih fudbalera a niko od klubova ne želi da se tu zavede red – ono što je najavljeno u Vidićevoj kandidaturi. Od najpoznatijih malverzacija dovoljno je pomenuti ugradnju kod prodaje fudbalera, pa čak i kupoprodaja bodova putem nameštanja rezultata.

A mulja se i u vrhu fudbalske organizacije. Od tekućih afera dovoljno je pomenuti da vlasnik fudbalskog kluba Radnik iz Surdulice bezuspešno traži izveštaj o tome kako su podeljene pare koje je Srbija dobila kao učesnik nedavno završenog svetskog fudbalskog prvenstva – koliko je podeljeno fudbalerima, a koliko su dobili selektor i ostali funkcioneri. Dovoljno je kaže samo da mu dugogodišnji Generalni sekretar fudbalskog saveza pokaže službenu platnu karticu – ako je sve u redu, on će lično platiti sve što se na toj krtici nalazi. A Generalni sekretar, umeso da mu da tražene podatke, najavljuje tužbu  protiv njega – valjda zato što se ovaj usudio da mu to traži! 

Naše komšije Hrvati, sa kojima smo bili zajedno u nekada jugoslovenskoj Prvoj ligi, nisu bili bolji od srpskih klubova. Bilo je sportskog rivalstva – ovde Zvezda i Partizan, tamo Dinamo i Hajduk, ali ukupno posmatrano naši su bili uspešniji. Danas je hrvatski fudbal miljama daleko od srpskog fudbala – oni redovno igraju u završnici  evropskih i svetskih prvenstava, imaju čak i jednu bronzanu medalju sa svetskog prvenstva, a naš uspeh se meri po tome – da  li smo se uopšte kvalifikovali za ta takmičenja. Oni za predsednika imaju Ivicu Šurjaka, bivšeg fudbalera Hajduka, mi smo do skoro imali Slavišu Kokezu, takođe političara, koji je smenjen zbog nekih sumnjivih poslova nefudbalske prirode i umesto da nam je to za nauk mi ponovo biramo za predsednika  čelne fudbalske organizacije bivšeg ministra, političara – bez obzira što je mešanje politike u sport pravilima svetske fudbalske orbanizacije strogo zabranjeno. Naravno, Nedimović zvanično neće više biti političar. Odreći će se političke karijere zarad spašavanja srpskog fudbala.

Varate se ako mislite da je slanje Nedimovića na pomenutu funkciju samo iz fudbalskih razloga. Ni slučajno – u pitanju je uspostavljanje kontrole nad krajnje neargumentovanom projeku izgradnje nacionalnog fudbalskog stadiona i desetak lokalnih stafiona po unutrašnjosti Stbije u situaciji kad godinama kao redovnu činjenicu imamo planirani budžetski deficit, kad je spoljni dug za vreme ove vlasti porastao sa 15 na 35 milijardi dolara – sa jedne i svetske ekonomske krize sa druge strane. A to su poslovi ogromne vrednosti. Cena izgradnje fudbalskih stadiona se danas u svetu kreće od 300 miliona do preko milijardu dolara. Redovna je praksa kod nas da krajnja cena izgradnje velikih investicionih objekata tokom izgradnje bude duplirana – zbog vanrednih troškova. Ko sme da tvrdi da tu nema i ugrađivanja, te da toga kod izgradnje tolikih stadiona neće biti. Nije li možda zo razlog Nedimovićevog delegiranja na funkciju predsednika fudbalskog saveza Srbije – da bi se uspostavila kontrola i gazdovanje nad tim ogromnim sredstvima što je i razlog podrške klubova u izbornoj utakmici Nedimović – Vidić. Da li je njihova nada da će i oni učestvovati u tome samo pusta želja?

U mom selu ima jedan opančar.        

Što on pravi dobre opanke !

Obuješ ih, popenješ se na soliter

i skočiš sa desetog sprata,

ti se razbiješ ko….., a opancima ništa!

Dragiša Čolić