Opančar agencija javlja - Ima se, može se

Ima se može se … - a kad usfali – tu je tata! U ovoj priči deca su zaposleni u gradskoj upravi Beograda, koje i predstavlja i zastupa – ko bi drugi, do zamenik gradonačelnika, Goran Vesić (onaj izabrani gradonačelnik, zaboravih mu ime, je trajno zauzet, što je naravno pojava koja nije bila poznata u vreme izbora), a tata je Republika Srbija, koju i predstavlja  zastupa – ko bi drugi, do predsednik Aleksandar Vučić (što je opšte poznata  pojava i kad Ana Brnbić nije zauzeta).

"Konačno grad ima para da izdvoji dodatne prihode za svoje zaposlene, na šta smo vrlo ponosni", odgovorio je Vesić, na pitanja novinara povodom isplate trinaeste plate zaposlenima u gradskoj upravi, socijalne pomoći zaposlenima u toj ustanovi, paketića za decu … mašala! Ko nekad kad smo bili u komunizmu – svakom prema potrebama! “Pregovarački tim Grada Beograda postigao je dogovor s predstavnicima Organizacije sindikata Gradske uprave o posebnom kolektivnom ugovoru kojim se predviđaju veća prava i povoljniji uslovi rada od onih utvrđenih zakonima i Posebnim kolektivnim ugovorom za zaposlene u jedinicima lokalne samouprave” (Blic vesti, 13.12.2019). Navodi se čak i ime najzaslužnije – načelnice u Gradskoj upravi Sandre Pantelić, za tako teške pregovore sa sindikatom Gradske uprave – koje će, po logici stvari, te beneficije takođe strefiti… Demagogija do …., na nivou onog vica kad se žena hvalila da njen muž ima najveću onu stvar u selu.

Naravno da mi nije namera da kvarim sreću dobitnicima – kamo sreće da je to svima u ovoj zemlji podeljeno, ali pitam – nisu li tokom ove godine u više navrata iz republičkog budžeta isplaćivane veće sume novca Gradu Beogradu za raznorazne potrebe, pa s tim u vezi i pitanja – otkud sad taj “višak sredstava”, iz kojih pozicija republičkog budžeta se isplaćuju raznorazna davanja i opravdana i ona po principu – Vidi tamo reši slučaj Nade (pevačice), Svetlane (rukometašice) … i ko odlučuje o tome. Ne bih dalje o ovome – za pametnog je i ovo premnogo, za Vesića – sumnjam, čak ni posle ove priče:

Priča o konju i budžetu je stvarna priča o naravima Britanaca, negde iz kraja osamdesetih godina prošlog veka kad je Džon Mejdžor nasledio čuvenu Margaret Tačer na mestu premijera Velike Britanije – svedok sam te priče, jer sam u to vreme tamo živeo. Elem, otišao Mejdžor, negde u državnu posetu – Azerbejdžan, ako se dobro sećam, i oni mu na rastanku poklonili konja. Pravog, rasnog, trkačkog. Ne poklanja se predsedniku Vlade Njenog kraljevskog visočanstva neka raga. Pošto čovek nije mogao da ga povede sa sobom u avion, zamolio domaćine da mu ga pričuvaju. Prolazi vreme, a Mejdžor ne dolazi po konja. Domaćini se zabrinuli i pitali kad će da ga vodi. Nije on toliko neozbiljan da zaboravi na celog konja. Problem je, međutim, bio u tome, što njegov kabinet nikako nije mogao da nađe rešenje kako da plate prevoz konja. U budžetu takva stavka nije bila predviđena ... www.opancar.com Opančarski dnevnik 2017.

Ima ova galantnost i svoje dublje reperkusije. Pre par godina sam učestvovao u serijalu – Partokratija, kancer demokratije i sećam se da je tada iznošen podatak da je u javnom sektoru zaposleno 750.000 ljudi. Sada, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku u javnom sektoru ima 599.668 zaposlenih, što je ogromno smanjenje, pa se s tim u vezi iznosi i podatak da je samo u ovoj godini došlo do smanjenja za 7.429 zaposlenih. Po sebi se razume da je u interesu vlasti da zaposlene u javnom sektoru drži zadovoljnima, jer iz tog sektora (i članova njihovih bližnjih – porodica i ostalih) se regrutuju oni silni oduševljeni građani koji hrle da pozdrave otvaranje svakog kilometra novoizgrađenog autoputa i drugih sličnih manifestacija – mada je za preporuku vlastima da malo više ideološki porade sa tom populacijom, je im se sve češće dešavaju izjave upitanih u stilu – ne fabrika danas ne radi, došli smo organizovano da ovo proslavimo, a isti je slučaj i prilikom glasanja na izborima. Javna je tajna, negde perfidnije negde otvorenije (zavisno i od pameti lokalnih “vesića” na terenu) da zaposleni dobijaju kvote koje treba da ispune (čak se ponegde i dokazi o ispunjenju tako dobijenih zadataka traže).

      Bilo kako bilo, dobro je da se broj zaposlenih u javnom sektoru smanjuje – ali kvalitetno  (racionalizacijom rada i poslovanja) a ne usled masovnog napuštanja posla  i odlaska u inostranstvo zbog boljih uslova rada, što je masovna pojava u zdravstvu, a poznat je, samo kao primer, i problem nedostatka vozača autobusa u beogradskom gradskom saobraćajnom preduzeću. Nisam primetio da vlast tu pravi neku distinkciju – sve se prikazuje kao uspeh Vlade u smanjenju broja nezaposlenih. Ako ne verujete pitajte o tome premijera Anu Brnabić.

"APEL 88" Intelektualci iz regiona krive zvanični Beograd za krizu u Crnoj Gori“ (Blic vesti 31.12.2019).  – Da sam na mestu narodnih poslanika Čedomira Jovanovića i Nenada Čanka ne bih potpisao ovaj apel, ne zato što nemam ništa protiv mešanja zvaničnog Beograda za krizu u Crnoj Gori – a pojma nemam da li se zvanični Beograd, čime i kako  meša u tu krizu, već bih umesto toga postavio poslaničko pitanje  u Skupštini Srbije i zahtevao od najviših državnih organa da se u parlamentu otvori ozbiljna rasprava o tome i država Srbija o toj krizi jasno odredi. Stavljanjem potpisa na ovakav apel, koji istini za volju sem opštih mesta o neslaganju sa mešanjem u unutrašnje poslove Crne Gore kao samostalne države – evo toj osudi se generalno i ja priključujem, uz potsećanja na scenarija iz 90' godina prošlog veka, Miloševića i onoga što je nakon toga usledilo, rame uz rame sa zloglasnim Harisom Silajdžićem, na primer, može samo da znači da se sa svim tim ocenama naši narodni poslanici Jovanović i Čanak slažu i da o mešanju Beograda u krizu u Crnoj gori znaju više od nas građana, a što je još i najgore njihovi potpisi – kao potpisi narodnih poslanika u parlamentu Srbije, u slučaju nekog novog Rambujea, će biti i najači adut o krivici Beograda za krizu u Crnoj Gori.

Srbija je sekularna država – crkva je odvojena od države i kao građaninu ove zemlje mi veoma smeta što Predsednik države po najvažnijim pitanjima ide u crkvu kod patrijarha Irineja a ne u parlament – isto je bilo povodom Kosova, isto se dešava i danas. A kad smo kod tog sastanka, ne dopada mi se izjava Patrijarha – na koju naš Predsednik „nema ništa da doda“:

"Ja se nadam da će oni ipak razmisliti o svemu tome...“, - razmislili su i Zakon doneli „I da vide reakciju naroda. Da je narod spreman da brani svoje svetinje...“ – videli su  „i zato verujem da do toga neće doći...” Čega – primene Zakona ili nečeg drugog? “U slučaju da dođe, ne znam koje će sve rđave posledice to imati. Molim se Bogu i nadam se da do toga neće doći. Da će ipak razum pobediti probleme koji su prisutni".

Ovakva izjava, može i ovako da se čita, a siguran sam da kod zlonamernih i hoće. Patrijarh se nada, a Predsednik se sa tim slaže – da Zakon neće biti primenjen, a ako bude primenjen ... to može da se čita i kao pretnja, jer nema jasne ograde i apela od neželjenih posledica, a to je i dodatni argument za potpisnike Apela.   

Dragiša Čolić, 31.112.2019.