Foto: 
autor nepoznat

Opančar agencija javlja - kroz gusto granje

Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, na čelu sa NJIM, ne  miruje. Pored koridora, aerodroma i spomenika, gradićemo i fudbalske stadione – osam širom Srbije i jedan nacionlni. To je, nakon vaskolikog razmatranja i kalkulacija nadležnih institucija, koje pretstavlja ON, zaključeno kao jedna od najakutnijih potreba u ovo ludo vreme virusa korone i svetske ekonomske krize – koje već nastupele, koje na pomolu, koju svet nije video zadnjih stotinak godina, a moglo je bar da se sačeka do objavljivanja rezultata uticaja te pošasti na mentalno zdravlje ljudi, ali  ako je tako odlučeno, da ne dangubimo – da se vratimo na izgradnju stadiona.

Nema podataka o kapacitetima gledanosti i koštanju onih osam stadiona koji će se graditi po fudbalskim centrima Srbije od Surdulice do Lučana, dok se za nacionalni stadion već sve zna – biće jedan od najlepših u Evropi – i šire, imaće kapacitet od 53.000 gledalaca, koštaće 250 miliona eura  i na njemu će se, pored utakmica nacionalne reprezentacije – što mu i samo ime govori, igrati i utakmice finala lige šampiona, pa da pođemo od tih informacija.

Najpre o gledanosti – naša „Super liga“ (nije šala, takav joj je zvanični naziv), je verovatno dobila ime po ugledu na englesku „Premijer ligu“ ili špansku „Primeru“.

Španci još uvek nemaju nacionalni stadion, ali imaju Nou Kamp u Barseloni, vlasništvo istoimenog kluba, čiji je kapacitet renoviranjem 1982. gidine povećan na 120.000 gledalaca, ali je UEFA iz bezbednosnih razloga smanjila njegov kapacitet na 98.600. Imaju u Madridu i Realov Santjago Bernabe čiji je kapacitet preko 80.000 gledalaca i što je najvažnije ti stadioni su puni ne samo kad igraju ljuti rivali Real i Barselona, već – uglavnom, i za vreme ostalih ligaških utakmica. Utakmice nacionalne reprezentacije igraju se obično na jednom od ta dva stadiona – ima još stadiona, naravno klupskog vlasništva, kapaciteta oko 50.000 gledalaca, a nema podataka da li je epidemija virusa korona, koja je tamo bila žestoka, uticala i na njihov mentalni sklop i donošenje eventualne odluke o izgradnji nacionalnog stadiona na kome bi se igrale samo utakmice njihove reprezentacije, koja je inače – za razliku od nas, redovni učesnik najvećih fudbalskih takmičenja – Svetskog prvenstva i prvenstva Evrope.

Slična je situacija i sa Nemačkom – tamo se utakmice oobično igraju na Bajernovoj Alianz areni u Minhenu, kapaciteta nešto preko 75.000 gledalaca, ili Italije, gde se utakmice reprezentacije obično igraju na San Siru u Milanu, kapaciteta oko 80.000 gledalaca, čije su domaćinstvo do nedavno delili Milan i Inter. Francuska ima Park prinčeva u Parizu, čiji je kapacitet oko 50.000 gledalaca.

Jedini izuzetak je Engleska – čije stadione najbolje i poznajem, jer sam ih često i posćivao dok sam tamo živeo, koja, koliko je meni poznato jedina i ima nacionalni stadion – legendarni Wembli,  na kome se pored utakmica nacinalne reprezentacije igraju i finalne utakmice pod okriljem engleske fudbalske asocijacije, čiji je kapacitet (novi Wembli) 90.000 gledalaca. Naravno i klubovi imaju svoje stadione – Mančester junajted (Old Traford), Liverpul (Enfild), Čelzi (Stanford Bridž) ... – Arsenal (Hajberi) i Totenhem su komšije na Haj gejtu ..., s tim što je Totenhem nedavno izgradio novi "Totenhem Hotspur stadion", čija je izgradnja koštala milijardu eura, što je nova pojava u izgradnji stadiona, koju finansiraju njihovi novi vlasnici – obično bogati bliskoistočni šeici.

Sve su to svetske fudballske velesile, čiji su stadioni uglavnom puni – sa skupim ulaznicama koje naš narod ne može sebi da priušti, pa se kao prvo postavlja pitanje, što bi moj pokojni prijatelj Žika Stanković rekao – gde ćemo mi „golom guzicom, međ' kurate ljude“. A što je još važnije sve su to stadioni u vlasništvu klubova – čak je i Wembli u vlasništvu engleske fudbalske asocijacije, koji njihovu izgradnju (i ogromne troškove održavanja, dakako) i plaćaju, a ne država – kakav bi trebao da bude naš slučaj.

Koje ćemo mi utakmice finala lige šampiona da dobijemo, čak i da izgradimo taj stadion kapaciteta 53.000 ljudi. I gde nam je inftastruktura za toliki broj gostiju iz inostranstva. 

U tim zemljama se država – sem u incidentnim situacijama, ne meša ni u fudbal ni u finansije fudbalskih klubova. Tamo je sport davno privatizovan.

Mi, prema izričitom priznanju Aleksandra Vučića – čoveka sposobnog za rešavanje svih problema, nismo u stanju da rešimo fudbalski rat između „Delija“ (Zvezda) i „Grobara“ (Partizan), što bi pomenuti AV, koji se jednom prilikom uporedi i sa Margaret Tačer, mogao po ugledu na „čeličnu Megi“, kad bi hteo, da reši za jedan jedini dan. Poznavaoci fudbala će se setiti tragedije na briselskom „Hejselu 1985. godine, kojom prilikom je u sukobu britanskih i italijanskih navijača bilo 13 žrtava. Margaret Tačer je taj problem rešila – u parlamentu, za nekolko minuta, tako što je zabranu igranja engleskim klubovima u inostranstvu, sa tri godine – koliko je bila kazna UEFA, povećala na pet godina i poručila im – iskorenite to huliganstvo da vam ja ne porušim te stadione, i toga na britanskim stadionima više nema.

Mogao bi to i ovaj naš koji se poredi sa „čeličnom Megi“, kad bi hteo, ali neće – navijači su povlašćena kasta koja, zlu ne trebalo, može da se iskoristi za unutrašnje potrebe i kao paravojna formacija. Varka je da AV navija za Zvezdu (kao „delija“ čime se diči) a ne voli Partizan. Ako ne verujete proverite i da li je predsednik KK Partizana, Ostoja Mijailović, novokomponovani tajkun – odskora vlasnik „Globos osiguranja“ i isporučilac ovih Vesićevih džipova „sokolovo oko“ član Glavnog odbora SNS-a.

A još važnije od toga je i to što utakmice naše „Super lige“ posmatra u proseku po nekoliko hiljada gledalaca i da „Samo osam liga na svetu ima manju posetu od naše. Čak i tajlandsku ligu gleda duplo više ljudi!”. Ništa bolja situacija nije ni sa posetama utakmicama reprezentacije, koje se obićno igraju ili na Zvezdinom ili na Partizanovom stadionu i ne sećam se da su poslednjih tridesetak godina njihovi kapaciteti bili problem gledanosti. Tu se obično okupi dvadesetak hiljada gledalaca – ako ne verujete, proverite to sledeće nedelje na utakmici sa Turskom – inače važnom kvalifikacionom utakmicom za učešće na narednom evropskom prvenstvu. 

 

* * *

Prema tekstu koji objavljuje portal Pravda.rs, „Ekonomista Dr Ivan Pajović tvrdi da režim Aleksandra Vučića previše zadužuje Srbiju i da građani treba da se spreme na bankrot države i glad. On je trekao da se spoljni dug Srbije za 8 godina Vučićeve vlasti povećao sa 17 na ptreko 30 milijardi dolara, a da se očekuje da će se vlast ove godine zadužiti sa dodatnih 2 milijarde – Srbija tone u dužničku katastrofu – upozorava Pajović.

Ne znam šta da mislim o ovome što iznosi Dr Pajović. Sklon sam da mu verujem sve dok vlast ne izađe sa relevantnim podacima i demantuje ga ili dokaže da smo mi kao zemlja „desetostruko i dadesetostruko uspešniji“ od onih najrazvojenijih, te da ovi nerazumni izdaci nisu problem za državu Srbiju.

 

Dragiša Čolić, 30.08.2020.

Komentari

Komentari