Opančar agencija* javlja – Nije me žao ...*

*Ovaj tekst bi se mogao čitati  i kao nastavak prethodnog teksta „O tehnologiji razgradnje države i izgradnji kulta ličnosti“, pa kako sam taj tekst završio sa „pobedom“ radnika kragujevačkog Fijata protiv italijanske firme Stelantis, da od toga i nastavim.

Najpre napomena o nečemu što od NJEGA i NJEGOVIH  niste čuli, a i nećete – tih 790 eura otpremnine po godini radnog staža koje su „pobednici“ dobili od NJEGA neće ići na teret Stelantesa. Oni će eventualno prihvatiti ono što je po zakonima Srbije, a sve što je preko toga ne ide na NjEGOV teret, već na teret svih građana Srbije. I to i sve ono drugo što radnici drugih firmi, podučeni ovom „pobedom“ svojih kragujevačkih kolega, budu „izboksovali“ istom metodom kad se budu našli u sličnoj situaciji.

A ta metoda, kako reče jedan od komentatora mog prethodnog teksta, se ne razlikuje od poznate teorije Dragana Markovića Palme, legendarnog gradonačelnika Jagodine – 3.000 za gospodina ... 5.000 za gospođu.

I tako, ta igra između ucenjivača i ucenjenih ide u krug – jelečkinje, barjačkinje ... sami sebe zaplićemo, sami sebe rasplićemo ..., kaže jedna stara dečija igra – u svoje ime, a za tuđ račun, pa tako u krug, sve do 101 i natrag, do naredne (ne)prilike. A šta je sa zakonima, za koga se oni donose, za publiku koja sve to plaća? I jedni i drugi imaju opravdanje. Oni što ucenjuju – nema drugog načina! Oni ucenjeni – moramo da prihvatimo, spašavamo državu, nema nam druge ... Ima! Vratite se na zakone, institucije ... zašto ste ih ukinuli. Nije valjda zato što vam to odgovara – kako zbog onih koje ste trenutno zadovoljili, tako i zbog onih kojima ste obećali istu igru. Sve su to vaši potencijalni glasači.

I koga ja tu treba da žalim – one zadovoljene, prethodno „nesrećnike“, a potom „pobednike“ – Ne!

Ili njihove sindikalne lidere, „vešte pregovarače“ koji su to „izboksovali“ u šaradi od pregovora – Ne! Jer oni su najobičniji politikanti koji su radnički kombinezon zamenilli tašnom i mašnom i to kako rade, rade na štetu svih građana Srbije, pa i onih za čije se interese navodno bore.? Njih bih žalio kad bi se uspravili i rekli. Ovog puta smo pobedili, jer nije bilo drugog načina, ali i dalje osuđujemo takve metode olučivanja i zalažemo se za zakonitost,  a ne – Zahvaljujemo se NJEMU koji u ovoj zemlji jrdini može da reši problem i NJEGOVOJ mudroj politici! I opet će za NJEGA glasati – i jedni i drugi.

Nije me žao ni onih radnika – kolega svog poginulog druga, koji na suđenju za njegovu smrt kolektivno, autobusima firme, dolaze da podrže svog direktora, pa se u toj revnosti, sve nadajući se da će onaj ko treba to i da primeti, ne libe da usput izvređaju i oca poginulog radnika, takođe svog bivšeg kolegu.

Nije me žao ni sudbine radnika valjevskog Krušika koji ne stadoše u odbranu svog kolege Aleksandra Obradovića, koji je jedino imao hrabrosti – koja ga je skupo koštala, da javno izgovori i kako se u njohovoj firmi radi i šta ih kod takvog rada očekuje – bez obzira čak i na NJEGOVA obećanja da ne treba da brinu, jer državna kesa ipak nije dovoljno velika da pokrije sva ta obećanja. Odgovor je surov i treba ga tražiti u enormnom povećanju spoljnog duga.

Nije me žao ni onih lokalnih meštana kojima zajazuju reke i ostavljaju ih bez mogućnosti da napajaju stoku, obrađuju njive ... pretvaraju plodne njive u rudnike litijuma, zlata i ostalih „zlatnih“ ruda, jer svi su oni za NJEGA glasali i glasaće i dalje – samo da sačuvaju neki svoj sitan berićet.

Nije me žao ni onih seljaka, sitnih proizvođača koji nas nemilosrdno truju pesticidima, od kojih na ovoj vrućini, pola građana ima stomačne probleme.

Posebno me nije žao onih članova „elite“ – kako bivših seljaka, tako i prepotopne „gospode“, koji svoju pamet prodadoše za šaku dinara – oni nisu seljaci oni su seljačine, kvalifikovani oblik seljaka.

Da, na kraju, nije me žao ni moje najbliže rođake – zdravstvene radnice sa preko 40 godina radnog staža (jedva su je oterali u penziju) koja za porodičnim ručkom otvori priču kako od penzije ne može da živi ... a ja je prekidoh rečima – A za koga si glasala? Pa za Vučića, za koga ću drugog? Pa idi kod njega da ti on reši problem, a mene pusti da ručam!

Za sve gore pobrojane me nije žao. Žao me je njihovih žrtava. I počinjem da verujem u jeres koju sam davno čuo od jednog mudrog čoveka, radnika, poreklom seljaka – Od radnika i seljaka, veće bagre nema! Jedino što tada nisam shvatio da smo svi mi to.

*U mom selu ima jedan opančar.      

Što on pravi dobre opanke !

Obuješ ih, popenješ se na soliter

i skočiš sa desetog sprata,

ti se razbiješ ko….., a opancima ništa!

Dragiša Čolić