Foto: 
autor nepoznat

Opančar agencija* javlja: Odrešio se!

Kad na selu neko pseto izujeda čoveka, onda njegov gazda kaže – Izvini, odrešio se! Isto je i sa ljudima. I oni mogu da se odreše i da uzujedaju. Razlika je samo u onome – Izvini. Toga nema ni kod njih ni kod njihovih gazda. Takav je slučaj i sa novom pravnom zvezdom, Vladimirom Đukanovićem, članom glavnog odbora Srpske napredne stranke – SNS, narodnim poslanikom, predsednikom skupštinskog odbora za pravosuđe, članom Visokog saveta sudstva, koje bira i razrešava sudije, članom Visokog saveta tužilaštva, koje bira i razrešava tužioce ... od nedavno i advokatskim pripravnikom koji je odmah – čim je pronašao kuda se ulazi u sud, postao i glavni državni advokat, koji imajući još slobodnog vremena, zna da se odreši i da izujeda svoje protivnike – svih vrsta! Važno je samo da ne misle isto kao on, jer oni lažu, a po pincipu „ko laže taj i krade“, njima slede pretnje, uvrede, napadi ...

Jedan od poslednjih takvih napada je njegov napad na novinara NIN-a Vuka Cvijića koji je komentarišući sudska dešavanja u slučaju „Jovanjica“ – u kome je Vladimir Đukanović branilac prvooptuženog Predtaga Koluvije, u jednom intervjuu rekao – Kada se Vučić uključio u odbranu Koluvije, sve je bilo jasno ..., hitno reagovao na svom tviter nalogu:

„Jasno je da ćeš odgovarati za svaku laž koju si napisao i izgovorio Cvijiću. U očima ti se vidi strah.“

Ovaj autor, sa iskustvom dugogodišnjeg advokata, ne smatra da takva reakcija jednog postupajućeg advokata spada u dobru profesionalnu praksu, a kad se to i desi, onda na to ne  treba obraćati posebnu pažnju, ali kad je u pitanju advokat na svim najvišim pravosudnim funkcijama u ovoj zemlji – i ne samo pravosudnim već i državnim, onda je to sasvim druga stvar i ne može se tumačiti drugačije do ozbiljna pretnja, pa su u skladu sa tim usledile i žestoke reakcije ne samo od strane profesionalnih novinarskih udruženja, već i sa strane onih koji su opozicija ovoj vlasti, a vlast ih popularno naziva lažnom elitom, stranim plaćenicima, domaćim izdajnicima i sličnim nazivima.

       Ništa od toga nije uznemirilo Vladimira Đukanovića koji se ovih dana javno obraća i njima, svrstavajući ih sve skupa u „krug dvojke“, što bi valjda trebalo da ukaže na njihovu beznačajnost, jer taj termin od vajkada označava centar Beograda (linija kojom kruži tramvaj dvojka), poručivši im da će Srbija biti "prinuđena da krene u denacifikaciju Balkana": A na burne reakcije koje su tim povodom usledile, zapitao se na svom tviter nalogu zbog čega se "krug dvojke plaši denacifikacije"

Termin denacifikacija je u ovom vremenu postao aktuelan, jer je tim terminom Rusija objasnila svoj pohod na Ukrajinu, pa se u tom kontekstu ne može bezazlenije tumačiti do pretnja pohodom na one koji ne misle isto što i aktuelna vlast čiji je Vladimir Đukanović najdirektniji eksponent. To što VĐ taj virtuelni pohod širi i na region Balkana ne relativizuje stvar, već je samo širi i pojačava, pa je logično zapitati se – da li to ovaj ludak preti novim ratnim pohodima!

 

* * *

Postoji jedno parče zemljine kugle koje se zove Srbija, gde žive ljudi koji se zovu Srbi. I svako može tu da dođe, pa i da ostane ako mu se to dopadne. Isto se odnosi i na Srbe – ima nas u svim krajevima zemljine kugle, pa bi i za njih morala da važe ista pravila. A ne važe – oni, kad dođu ovde, po pravilu bivaju veći Stbi od Srba. Naravno da ima izuzetaka – imam divne prijatelje među tim ljudima i zbog njih imam potrebu da razjasnim neke stvari. Ja ovde ne govorim o Srbima, Srbijancima, Crnogorcima, Bosancima, Kinezima, Rusima, Amerikancima, Eskimima, Crncima, Belcima ... koje god fele oni bili, ni o kome posebno – govorim o ljudima, a kad je o tome reč jedino je važno da li si čovek ili nisi. Još davno, pre više od dvadeset godina, na početku pisanja, lansirao sam tezu – Družimo se po pameti a ne po nacionalnosti, jer ako me sutra na autoputu pregazi neki besni vozač čija je pamet ravna broju konjskih snaga koje poseduje njegova ljuta mašina, sasvim je svejedno da li je on iz Šumadije ili Obale Slonovače.

Kažu da je pokojni patrijarh Pavle rekao da je svo zlo zadesilo Srbiju kad je Šešelj prešao Drinu. Na našu nesreću, onako rasan, mnoge je male šešelje izrodio, kako među svojim pridošlicama –  nebitno je da li su oni ili njihovi došli zajedno sa njim, pre ili posle njega, tako i među domaćim življem – tako su nastali i Tomislav Nikolić, Aleksandar Vučić ... i Vladimir Đukanović, o kome je ovde reč, i njihovi brojni sledbenici, beznačajni miševi koji podolaziše ovde iz ko zna kole p.m. pa odmah poželeše da zavode red po Srbiji – atlagićima, koji poželeše da iz Srbije proteraju Jelisavetu Seku Sabljić, Dragana Bjelogrlića ..., bakarece – „ima da te nema“ i slične.  

Sticajem okolnosti, ovaj autor ima i britansko državljanstvo i živeo je tamo nekih desetak godina. Tamo mi je i sin školovan, unuk rođen ... imao sam priliku čak i da glasam tamo, sa mnogim stvarima se sa  njihovom politikom ne slažem, ali mi nikad nije palo na pamet da njima – ja kao pridošlica, solim pamet, da ih vređam, da im pretim ..., držim da se to odnosi i na moje, jer smatram da je to pravilo elementarne pristojnosti – ipak si ti u njhovoj kući nije u redu da tako nešto govoriš domaćinu. Ako se sa tim ne slažete ili mislite da preterujem, prošetajte do Crne Gore – do juče „dva oka u glavi“, pa pokušajte da se tamo ponašate ovako kako se Vladimir Đukanović ponaša ovde, a isto bi bilo i u Šešeljovoj ili Vučićevoj postojbini.

A kako je došlo do ovoga što je kod nas danas – pitajte o tome Tomislava Nikolića iz Bajčetine, Velju Ilića iz okoline Čačka, Ivicu Dačića iz Žitorađe ...

No, da se vratim na Vladimira Đukanovića o kome je ovde reč. Taj, umalo da kažem čovek – ta osoba, je prvi put zavrednela moju pisateljsku pažnju posle jedne noćne akcije u zgradi državne lutrije, o čemu sam u tekstu Priča o Đuki moleru, još 2016. godine – opancar.com, napisao i ovo:     

“Priča o Đuki moleru. Đuka moler je „terazijski Crnogorac“, danas ortodoksni velikosrbin, Šešeljev omladinac, pravnik po obrazovanju, započeo je svoju karijeru kao novinar (“Radikalski talasi”, dnevni list “Pravda”). Kažu da na televiziji “Kopernikus” vodi i emisiju “Na kafi sa Đukom” Nisam gledao pa ne mogu o tome da sudim, ne zato što ne pijem kafu, već zato što ne volim plagijate – gledao sam godinama u Londonu “Breakfast with Frost”, pa mi se ovo nije gledalo. Pored već pomenutih državno-partijskih funkcija – narodnog poslanika i člana Glavnog odbora Srpske napredne stranke, Đuka je i član skupštinskog odbora za kontrolu službi bezbednosti, odbora za kulturu informisanja i odbora za odbranu i unutrašnje poslove. Blago nama, ima ga svuda pa kako da se čovek sa njim ne oseti ne samo slobodnim i bezbednim već i kulturno obrazovanim.

No, ni to nije sve. Kako već priliči državnim funkcionerima imao je i funkciju “predsednika Državne lutrije Srbije” – šta god to značilo, ali je na to zaduženje podneo ostavku posle jedne nerazjašnjene noćne epizode u zgradi državne lutrije, povodom koje je, kada se to otkrilo, izjavio da je sa svojom ekipom krenuo u krečenje lutrije, što mu je inače pasija a nije stigao da to obavi u toku dana. Kasnije je izdato saopštenje da je ostavku podneo nakon stranačke odluke da se kadrovi odreknu duplih funkcija. Pošto je to obrazloženje bilo dovoljno i za tužilaštvo, slučaj je obustavljen a od svega je ostao samo nadimak, Djuka moler.”

Ovaj autor ne spada u istraživače, on samo komentariše to što ovi pronađu, a toga u mojim tekstovima, kad je reč o Đuki moleru, ima dosta. Ovde ću, kao ilustraciju njegove nadobudnosti, pomenuti još samo ono što sam za vreme zatočeništva zbog korone i organizovanog lupanja u šarpe i slične instrumente – izbavljenja radi, u tekstu “52 Dana u kućnom pritvoru u doba korone iz dana u dan” – opancar.com, napisao i ovo:

Đuki je najpre zasmetala akcija opozicije – Bukom protiv diktature, a posebno lupanje u šerpe, pa je i on, da ne ostane dužan, počeo da lupa – pozvao je građane Srbije da u 20.30 časova daju svoj odgovor na lupanje u šerpe.

       Ostaće “nerazjašnjeno” da li je ovaj poziv bio deo šire organizovane akcije, ili ličnog autoriteta narodnog poslanika Vladimira Đukanovića, tek apel je prihvaćen – istog dana sa krovova zgrada poletele su upaljene baklje, a ulicama Beograda, Novog Sada i drugih gradova Srbije, sa istim borbenim arsenalom, kretale su se kolone SNS omladine, uzvikujući parole podrške Aleksandru Vučiću i isto to, samo obrnuto, Đilasu ološu…

Elem, Đuka moler je mlad i perspektivan , pa  je u skladu sa tim sve to i postigao, a u skladu sa tim rasla je i njegova strogoća – pretnje, uvrede, napadi … ko zna dokle će ovaj, popularno nazvani bizon, da ide i dokle će da stigne, pa zato ovaj tekst treba shvatiti i kao upozorenje.

 

*U mom selu ima jedan opančar.      

Što on pravi dobre opanke !

Obuješ ih, popenješ se na soliter

i skočiš sa desetog sprata,

ti se razbiješ ko….., a opancima ništa!

 

Dragiša Čolić

Komentari

Komentari