Opančar agencija* javlja – Rašomon, zvani Rio Tinto

Ne sumnjam da svi znate šta znači reč rašomon, ali mi se dopalo objašnjenje koje sam pronašao na portalu štaZnači.com koje se perfektno uklapa u narativ ove vlasti o tom projektu – Vučić kaže da je taj projekat još živ, ali strahuje od tužbe ako odustanemo od tog posla (koji su naravno “oni prethodni zaključili”), jer bismo morali da platimo odštetu od milijardu eura … Brnabićka po difoltu samo razrađuje to što je Vučić rekao, a Zorana Mihajlović, ministarka za rudarstvo i energetiku, kaže da ne postoji ni jedan dokument koji bi nas obavezivao na plaćanje štete, jer je sve uslovljeno projektom o zaštiti životne sredoine koji Rio Tinto još nije sačinio. Dakle, da se vratim na najavljenu definiciju pojma rašomon, koji je izvorno nastao posle filma Rašomon, japanskog reditelja Akira Kurosave, čiji je siže: “muškarac u šumi sledi neku ženu koju napada razbojnik, a posle, kad se otkrije razbojništvo, žena, napadač i svedok, svako posebno, priča svoju verziju događaja, tj kako je ko video i doživeo događaj, pri čemu je zanimljivo da svaka verzija zvući uverljivo, a uvek su krivi “oni drugi””

Uz napomenu da sam poznavalac materije izvođenja investicionih radova – radio sam svojevremeno u Energoprojektu koji je tada bio sedma firma u svetu po obimu izvedenih investicionih radova, na poslovima zaključenja ugovora o izvođenju investicionih radova u inostranstvu i drugom važnom napomenom – da se ne preporučujem, pošto više nisam poslovno aktivan, ali oduvek sam se držao devize: znam dosta, a ono što ne znam, znam ko zna, pa ako tu ovim mogu nešto da učinim, što da ne – radi se o mojoj zemlji, jer je očigledno da se ova vlast, a posebno ministarka Zorana Mihajlović, ne pridržava te devize.

Elem, da se vratim na ono što Vučić reče – da je projekat Rio Tinto još živ, jer ako odustanemo od toga platićemo milijardu evra odštete. Ta njegova izjava je aktuelna i zbog toga što pokret Ekološki ustanak, zbog te izjave najavljuje nastavak prrotesta već od 3. januara. 

Prvo, ne verujem Vučiću kad to kaže, ne samo zato što njemu ništa ne verujem – verovatno on nekad i kaže nešto tačno, ali nisam ja kriv što je on takav imidž o sebi stvorio, već i zato što je u pitanju jako visoka cifra, a o tim ciframa se ne govori tako ofrlje, već ozbiljnom analizom ugovorenih prava i obaveza  jedne i druge strane. Ja ne vidim da se time iko bavi, svakako i zato što vlast za sve optužuje one prethodne, a ne želi da papire iznese na sto, iako ih praksa demantuje. Dovoljno je preslušati ponovo euforičnno javljanje Ane Brnabić iz Londona, decembra 2018 godine:

“Ovo što ja radim u Londonu je u stvari borba za nove investicije. Dakle, direktori Rio Tinta su sa mnom i ja ću se sada i lično uključiti u dalju ralizaciju ovog projekta, kako bi imali maksimalni pozitivan efekat - navala je Brnabić nakon što je ugovorila satanke na kvartalnom nivou sa ovim rudarskim konglomeratom” (portal Direktno).

Drugo, vlast optužuje “one prethodne” da su tu obavezu stvorili, a da je to tačno oni bi sa tim mnogo ozbiljnije rukovali, jer bi jedva dočekali da one prethodne  optuže za nešto konkretno. Oni se sa milijardama (naših) para tako neodgovorno i besramno ponašaju da im jedna milijarda više ili manje ništa ne znači – platili smo za prenose engleske premijer lige 600 miliona evra (10 puta više od konkurencije – i to našeg Sport kluba, samo da bi bili bolji od SBB-a). Za Kosovo izdvajamo 500 miliona eura godišnje, a zadužujemo se. Nasleđeni dug ove vlasti 2012. godine bio je oko 15 milijardi dolara, a sada je ta cifra već duplirana. Samo u prethodnoj godini smo se zadužili za novih 3 milijarde. Izdvajamo i za Republiku Srpsku i ne samo za nju već i za neke druge opštine na teritoriji Bosne i Hercegovine – jer i tamo ima Srba! Prema podacima koji se saopštavaju, uvoz struje, zbog promašaja u elektroprivredi, verovatno će nas koštati, samo u ovoj godini, oko 500 miliona evra. Na pitanje ko će to da plati, Siniša Mali, za koga Vučić reće da je najbolji ministar finansija u regionu, bezobrazno, a ponosno, kaže – Platni sistem Srbije, jer sjajno stojimo, para imamo. Kojih para, onih pozajmljenih? Ima li ikog ko u najnovijoj odluci koju je Vučić saopštio – po 100 eura pomoći za populaciju od 16 – 30 godina, uoči izbora, smatra da to nije kupovina glasova.  Koliko će samo to da košta? Šta je za te iste mlade od tih para moglo sve da se učini, kako bi ostali ovde, a ne masvno napuštali zemlju. Pre bih rekao da je razlog tolike posvećenosti ovom projektu, čak i pored ozbiljnih protesta koji bi modli da ugroze i samu vlast, nešto drugo. Na primer tzv. ekstre provizije, ako ih je bilo.

 Ne verujem im ni zato što je Rio Tinto ozbiljna britanska firma koja ne posluje onako kako to Ana Brnabić i Zorana Mihajlović pretstavljaju – da dođu u Srbiju, potroše stotine miliona dolara na istražne radove i otkup zemljišta, a sve to nadajući se da će projekat o zaštiti životne sredine – niko ne pominje ni da se to radi, da zadovolji Srbe, te da će oni tek na osnovu toga da kompenziju svoja ulaganja. To tako može da misli samo Zorana Mihajlović, koja se razume u sve poslove koji joj nisu struka. Kod zaključenja ovakvih poslova svi projekti se prave unapred – pa tako i projekat o zaštiti životne sredine, a valja reći i to da se kod zaključenja ovakvih poslova zaključuje i ugovor o garanciji od tzv. nekomercijalnih ili političkih rizika. Ne verujem da bi ozbiljna firma kao što je Rio Tinto ušla u jedan ovakav posao, bez takvog obezbeđenja. Zvuči paradoksalno, ali naša jedina šansa da se iz toga izvučemo bila bi da projekt pukne po osnovu tzv. više sile, gde spadaju i politički nemiri koje bi sutra arbitraža koja bi rešavala spor priznala kao višu silu, uzimajući u obzir sve okolnosti slučaja, pre svega njihov intenzitet i slično. 

Sve te sumnje vlast bi mogla jednostavno da otkloni, ako bi na sto iznela sve zaključene papire. Upornim odbijanjem da to učini vlast uporno podgreva takve sumnje, što je u najmanju ruku nerazumno, jer ako bi došlo do arbitraže sve bi to izašlo na videlo.

Konačno, ne verujem “najboljem studentu u istoriji Pravnog fakulteta u Beogradu” kad govori o pravnim pitajima, jer on se pravom nikad nije ni bavio, pa ga pravnikom i ne smatram. Pravo nije samo ono što se uči iz knjiga.

* * *

Prema posednjem podatku te vrste  koji se može naći na internetu “u 2020 godini za izgubljene sporove daćemo 20 milijardi dinara. Ovaj iznos je dva puta veći u odnosu na 2017. godunu, a više od pet puta nego što je to bilo 2010. godine (Fiskalni savet – Politika 28.11.2019). Cifre su zabrinjavajuće, ali još više brine njihova tendencija rasta. Dokle će isti oni koji nas u glib uvaljuju, iz gliba i da nas vade. Kad sam nekim povodom, za vreme boravka u Engleskoj, rekao jednom engleskom partneru onu našu čuvenu floskulu – Mi se učimo na greškama, odgovorio mi je – Interresantno, mi se učimo na univerzitetima. 

*U mom selu ima jedan opančar.       

Što on pravi dobre opanke !

Obuješ ih, popenješ se na soliter

i skočiš sa desetog sprata,

ti se razbiješ ko….., a opancima ništa!

Dragiša Čolić