Opančar agencija* javlja - Reakcija na komentar Zorana Petkovića

Zorane, dadoh ti kod prvog javljanja priliku da ponovo pročitaš moj inicijalni tekst, te da eventualno sam koriguješ sebe, pa ako nešto preostane da o tome pričamo, a ti teraš po svome. I sad šta ću, moram ovako ... po ugledu na mog omiljenog pisca Danila Kiša i njegov "Čas anatomije" - knjigom na knjigu...ako administrator dozvoli, jer upozorio sam da konkretan odgovor, koji jedino ima smisla, prevazilazi karakter komentara.

Na moje: „SAD vodi protiv Rusije rat do poslednjeg Ukrajinca, reče Dimitrije Peskov, portparol i sekretar za štampu ruske Vlade, i – u pravu je. I sad dolazimo do pitanja – da li to znači da smo ja i oni koji tako misle, a sve ih je više, neosetljivi na stotine hiljada žrtava i sa jedne i sa druge strane, na milione ljudi raseljenih iz svojih domova, na razrušene gradove ..., što je omiljena floskula onih koji pri pomeni Amerike ustaju i staju mirno u znak pozdrava samoimenovanom svetskom žandarmu za uterivanje demokratije širom sveta“, ti reče:

ZP: Aman, da li smo mi kojima je empatija prema žrtvama jača od simpatije prema agresoru automatski simpatizeri trulog zapada „koji staju mirno“? Pa valjda bi svi mi koji smo iskusili bombe obesnih agresora (bez obzira na oznake na krilima sejača smrti) trebali da imamo više solidarnosti sa nesrećnicima po kojima padaju bombe od onih koji su bili pošteđeni „Milosrdnih tomahavki“?

DČ: Ne radi se ovde ni o empatiji ni o simpatiji, već o faktima. Moja inicijalna postavka je da je Rusiji taj rat nametnut, a ako je morala da u njega uđe, ona ga ne sme ni izgubiti – u protivnom moglo bi to biti tragično po ceo svet, bez obzira ko je na kojoj strani. Otuda, moj tekst nije literarno stilske, već dokumentarne naravi i ja samo pod tim uslovom i mogu da ostanem u ovoj polemici. A da li vi u ovom užasnom – a iznad svega, po svet i krajnje rizičnom ratu emocije pretpostavljate faktima – da, ima i takvih, da li ste time automatski simpaziteri „trulog zapada“ – ne mislim da je to dovoljno za takvu kvalifikaciju, da li ima onih koji pri pomenu Amerike ustaju i staju mirno, da i takvih ima, a gde ti u svemu tome spadaš, nemam pojma, to moraš sam sa sobom da vidiš.

ZP: Ta „vazda neostvarena želja Amerike da ukine Rusiju kao svetsku silu“ je, naprotiv, uspešno ostvarena pre 30ak godina padom petokraka i poljoprivrednih alatki sa zastava širom planete. S druge strane, upravo je Zapad obnovio rusku vojnu moć. Svaki „Suhoj“, „Satana“, itd. finansiran je upravo od strane članica NATO pakta kupovinom ruskih sirovina.

DČ: Na moj navod „vazda neostvarena želja Amerike da ukine Rusiju kao svetsku silu“, kažeš da je ta želja „uspešno ostvarena pre 30ak godina“ – ako je to zaista tako (ja se nadam da još uvek nije), onda je svetska tragedija na pomolu, jer valjda se i ti slažeš sa tim da do te tragedije nije došlo još za vreme prvog „hladnog rata“ između zapada i istoka (1945 – do početka devedesetih), samo zahvaljujući ravnoteži straha. Na to, u ovoj poplavi jednoumlja koja se sprovodi protiv Rusije, upozprava i Makrom kad kaže – Ne smemo poniziti Rusiju!

Još ti je – po meni, problematičnija tvrdnja, da je to ostvareno „padom petokraka i poljoprivrednih alatki sa zastava širom planete“. Nisam od onih koji plaču zbog nestanka komunizma – ne bih mu pridavao toliki značaj, ali ako je ovo što se danas dešava – i u svetu i kod nas, posledica toga, onda bi svi trebali da plačemo za onim vremenima. Naravno da to nema veze, pa neću ni da plačem. Ja bih to povezao sa padom berlinskog zida, Gorbačovom koji je to na časnu reč sa Zapadom izveo, i vremenima koja su potom po Rusiju nastupila ... Jeljcinom i svima onima koji su dolazili tamo na vlast – sve do Putina koji je donekle povratio dostojanstvo Rusije. Takvu Rusiju je zapad obožavao. Mnogo su to složene stvari i prevazilaze karakter ovakvih komentara. O tome sam, za vreme bombardovanja, knjigu napisao – O OPANČARIMA I OPANCIMA, Beograd 2012. Nema je više u prodaji, ako hoćeš da čitaš, pokloniću ti je sa posvetom.

A što se tiče tvrdnje da je „Zapad obnovio rusku vojnu moć. Svaki „Suhoj“, „Satana“, itd. finansiran je upravo od strane članica NATO pakta kupovinom ruskih sirovina“, riznajem da takvu tvrdnju prvi put čujem – da izvoznik sirovina treba da zahvali proizvoćaču (i prodavcu) finalnog proizvoda za obnovu svoje vojne moći.

I tako dođosmo do tvoje „Kobasice 3“. Čitao sam taj tekst i kad si ga objavio, ali iz kolegijalnih razloga nisam to tada hteo da kritikujem. Sad si me oslobodio tog obzira – „Uh, bre, dragi kolega Čolić u... Tekst je problematičan po više tačaka“, pa sam Kobasicu 3 morao ponovo, ovog puta pažljivije, da čitam i zaključio sam da smo ti i ja u ozbiljnom raskoraku što se fakata i njihovog tumačenja tiče – po svim „kobasicama“:

Kad je reč o kako ti kažeš navodnoj „legitimnoj odbrani ruskog naroda od genocida“, a reč je o ruskom življu koji živi u Ukrajini – najviše ih je u regionu Donbasa, umesto mnogobrojnih opšte poznatih izvora o tome, upućujem te na direktna kazivanje Radomira Burgića, koje taj čovek iznese u odgovoru jednom od tvojih istomišljenika - sve u komentarima na moj inicijalni tekst, tamo gde i ti objavi ovaj tvoj komentar, ili ga nisi primetio, ili ti se nije dopao: Radomir Burgić Radomiru Pavloviću: „даћу ти прилику да размислиш, да ли би ме с радошћу угостио у твој дом пун деце или чак, тик стан до тебе или кућу, а да знаш да ми је стан/кућа пун разних експлозивних направа, типа динамита, ручних бомби, ТНТ материјала, а ти би мирно и спокојно спавао са својим многобројним породицом и тешком муком стечено благостање у кући, захваљујући свим члановима породице, где би ти мирно посматрао моје шепурење, опасан бомбама, разним штапићима, са детонатором у руци и шврћкао по ходнику или још горе од тога, покуцао у тој опреми на врата куће твог дома, да као комшије попијемо по кафицу. Размисли како би се ти и твоја чељад у кући, понели према мени као таквом госту, би ли и тада било људске добродошлице. Или би ипак било неке забринуте реакције. Шта мислиш А. А у напред знаш да сам бацио око на неког/нешто из твоје породице. Рецимо свидела ми се твоја супруга, мајка, ћерка, или она трофејима ловачка пушка. Баш ми је драго, што би био равнодушан. ????. Лупеташ....“

A taj se opis Zorane slaže sa stotinama drugih dostupnih dokaza o tome. Ne moraš da ideš daleko – ukucaj na Vikipediji reč Ukrajina i sve će ti biti jasno. Naći ćeš tamo dosta toga i o Ukrajini za vreme Drugog svetskog rata i o tvrdom nacionalističkom Azovskom puku za koji se vezuje dosta ovoga o čemu govorim. Znam reći ćeš – i vikipedija je neki izvor, tu svi pišu. Lepo, eto i tebi prilike da im suprotstaviš tvoj argument: „Čekaj, Rusija je stalna članica Saveta bezbednosti UN. Koliko puta je u zadnjih godinu, dve, tri… ma, bar 6 meseci pre prve ispaljene granate, iznela problem ugroženosti Rusa u Ukrajini? Rezolucije su donošene povodom Sirije, Somalije, Malija, Kipra... Kako to da ćelavi Vasja (ambasador Rusije pri UN) ne pomenu ni jednom patnju nesretnih sunarodnika sa zapada Ukrajine?”

Da li je moguće da ti ne znaš kako se donose rezoluvije od strane Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, pravu veta i sl. A može i kontra pitanje – da li je normalno da o tim ubistvima štampa na zapadu ništa ne piše.

Ukrajina se, Zorane, odnosi prema ruskom življu isto onako kao što su se Šiptari odnosili prema Srbima na Kosovu pre “Milosrdnog anđela” od strane NATO-a. Zašto? SporiIš brojku od 14.000 ruskih civila ubijenih na ulicama Donbasa. Jbg. to je podatak, nisam ga ja izmislio. Šta uopšte ta cifra znači, taman da i nije tačna, a niko je ne osporava. Pravo je pitanje čemu potreba za ubijanjem. Kome je u interesu egzistencija Azovskog puka – tvrdih nac fašista još iz vremena pre i za vreme Drugog svetskog rata do danas i onoga što oni rade Rusima po Ukrajini? Koji su razlozi što Ukrajina ne želi da se odrekne tog prava na ubijanje? Koji su razlozi da Ukrajina izađe iz Minskog sporazuma i priključi se NATO-u. Nije li krajnje licemeran stav NATO-a – nećemo da ratujemo protiv Rusije, ali ćemo Ukrajini isporučivati naoružanje. U početku obazrivo, zatim i rakete srednjeg dometa, a sad se već govori i o raketama dugog dometa! Ti si inženjer po struci i ne znam da li se ikada video da se kupuje/daje bilo koja oprema bez rukovaoca, makar kao instruktora. U čemu je razlika ko gađa tim raketama – instruktor ili praktikant po uputstvima instruktora. I odakle se gađa – iz neke od NATO zemalja ili iz Ukrajine. Šta znači tvoj stav da ako i Rusija raspolaže raketama kojima može da uništi bilo koji cilj u svetu, onda je irelevantno i to što je okružena NATO zemljama. Pa mi, nadam se, još uvek ne govorimo o tom krajnjem sredstvu ako se nastavi sa ovako stravičnim ponižavanjem i Rusije i Rusa i njihove imovine svuda po svetu, na šta upozorava i Makron. Šta ako Rusija još uvek želi da živi, a ne da u očaju priterana uza zid pritisne dugme i uništi i sebe i svet.

A ako je to u pitanju – ako kod obe strane još uvek postoji želja za životom, kako rešiti problem ovih suludih sankcija koje su se pretvorile u legalizovanu otimačin tuđe imovine. Koji će međunarodni sud da rešava te međusobne imovinsko pravne odnose, te i krivicu, odnosno nevinost oštećenog, s tim u vezi. Nastupiće pravni haos iz koga nema pravnog izlaza, a tada eto ti uzroka i za nove ratove. Možda ti kao inženjer to ne razumeš, pa zato to i ne pominješ.

Da, bili smo u JNA i ti i ja – ja baš u vreme kubanske krize i nikome ne želim da se to ponovi, bez obzira što smo bili daleko od direktne vatre. Ne komentarišeš, koko bi se ponašala Amerika kad bi se našla sa svih strana okružena potencijalnim neprijateljima.

O tome ja Zorane govorim – uzged, pročitaj i moj tekst Sve je otišlo u Honduras, i tu nema veze da li je neko rusofil, rusofob ili obrnuto, posmatrano sa strane Ukrajine. Kod takvih stvari nema mesta filozofiranju, stilskim figurama i bilo čemu te vrste.

Eto Zorane, naoštrio sam pero, kao što si me prozvao u zadnjem delu tvog trodelnog komentara. Nisam imao nameru, ali ti čoveče dovede u pitanje ne samo integritet mojih tekstova, već i mene kao njihovog autora.

Dragiša Čolić