Foto: 
autor nepoznat

Opančar agencija* javlja – Vreme laži i prevara

Šta to beše etika – Povodom teksta profesorke epidemiologije Medicinskog fakulteta u Beogradu, a odskora Ministarke za rad i socijalna staranja, Darije Kisić Tepavčević – Anamneza bolesti Gorana Markoviča, oglasio se psihijatar Ljubomir Erić, takođe profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu, i rekao:

„Do sada nisam pročitao ni jedan tekst pripadnika SNS koji je toliko sramotan i užasavajući napad ad hominem na umetnika koji zastupa drugačije političko stanovište.

Tekst je potpisala osoba koja je završila medicinu gde je morala da nauči nešto od moralnih i etičkih načela koja obavezuju lekare, ali ne i političare.

Dakle, gospođa Kisić Tepavčević je ovim aktom napustila lekarstvo i prešla u političare   najgore vrste kojI postoje samo u ovoj partiji u Srbiji, i verujem nigde više u svetu“.

A ovo je prevara – Profesor Erić zamera i svom kolegi Zoranu Radoičiću, direktoru Dečje hiruške klinike u Beogradu, nominalnom gradonačelniku Beograda, što je svoje ime stavio u službu politike, pa kaže:

„Kao jedan od najstarijih živih lekara, profesora Medicinskog fakulteta, doživljavam kao obavezu da se kritički osvrnem na one kolege profesore Medicinskog fakulteta koji su kardinalno prekršili Hipokratovu zakletvu i narušili ugled lekarske profesije.

Pored prof. dr Darije Kisić Tepavčević, koja je svojim ČINJENJEM nanela veliku štetu ugledu lekara i profesora Medicinskog fakulteta, drugi jedan profesor Medicinskog fakulteta, Zoran Radojčić, gradonačelnik Beograda, naneo je još veću štetu svojim NEČINJENJEM. Prvo što je uradio, a za svaku je osudu, je to što je svoj ugled, ime i zvanje ponudio za trgovinu sa partijom na vlasti…

…Izabrani gradonačelnik je sve svoje prerogative vlasti ustupio svome zameniku, osobi čiji kvaliteti ne dosežu ni približno onome što se od profesora, kao istaknutog lekara i očekivalo. Pitam se kako je to mogao da učini sa moralnog stanovišta? Kako je mirno gledao kako neko u njegovo ime devastira grad i menja mu fizionomiju, a da ni prstom ne makne i kaže - to više ne mogu da dopustim, prekinite sa tim ili ću dati ostavku. To nije učinio. ..

…Ali, vrhunac je to što je dopustio svome zameniku da organizuje doček Nove 2022. godine pred zgradom skupštine koja je odslikala dušu i um zamenika, a Beograd srozala na samo dno psihologije zabave.”

Dobro, to nije ostvareno, ali je Dr Radoičić svakako profitirao – bio je gradonačelnik Beograda, nije na toj funkciji ništa radio,  pretpostavlja se da je za to i pripadajuću platu primao, a što je najvažnije  sprečio je rušenje svoje nelegalno izgrađene vikendice na Zlatiboru. Malo li je? Ko kaže da politika nije kurva.

A ovo je laž – Ministarka rudarstva i energetike Zorana Mihajlović tvrdi da je bivši predsednik Boris Tadić tokom svog mandata promenio Zakon o rudarstvu zbog kompanije Rio Tinnto, pa kaže:

„Upravo je on taj koji je 2006. godine promenio Zakon o rudarstvu iz 1995. godine, a baš zbog Rio Tinta, tom promenom u potpunosti je nestalo do tada obavezno pravilo o jvnom nadmetanju za eksploataciono pravo nakon dokazanih rezervi, nije bilo više tendera, javnih poziva, niti većih prepreka za rio Tinto.“ (N1 Dnevnik u 19, 4.1.2022.)   

Proizilazi iz ove, citirane izjave, da to automatsko ekšploataciono pravo za nsioca istražnih radova (Rio Tinto) „uvedeno od strane Tadića“ egzistira i dalje jer da ga je ova vlast ukinula svojim Zakonom o rudarstvu iz 2015. godine, oni ne bi propustili da se time pohvale, pa se tu postavlja prvo pitanje – a zašto ga nisu ukinuli novim zakonim iz 2015. godine.

Dalje, ministarka Zorana Mihajlović sve vreme tvrdi da prema Rio Tintu još uvek ne postoji nikakva eksploataciona obaveza, jer sve zavisi  od projekta zaštite životne sredine koji Rio Tinto još nije sačinio. Znači li to da  ona sada demantuje sebe, jer prema gore citiranoj izjavi to što je uveo Tadić – automatsko pravo nosioca istražnih radova na dobijanje eksploatacionog prava još uvek egzistira.

I konačno – najveća laž: ako je to pravo za Rio Tinto tada – 2006. godine, i uvedeno, Tadić nije mogao da ga uvede, jer je tada na vlasti bila DSS (a ne DS) – tzv. Druga Vlada premijera Vojislava Koštunice (3.3.2004 - 15.5.2007.), sastavljena od jednog potpredsednika i 17 ministara. U toj Vladi, pored premijera, DSS je imao devet ministarskih resora, potpredsednik i četiri ministra su bili iz G17 plus, jedan ministar je bio iz Nove Srbije, trojica iz Srpskog pokreta obnove i jedan nestranački ministar, a tu Vladu podržali su i socijalisti Ivice Dačića. Ministar rudarstva bio je Radomir Naumov iz DSS-a. U toj Vladi Tadićev DS nije imao ni jedno ministarsko mesto.

Ako ministarku Zoranu Mihajlović pamet još uvek služi, ona bi toga morala da se seća, jer je njen G17 plus bio itekako zastupljen u toj Vladi – drugi posle DSS-a, pa bi se moglo reći da je DSS sa njima – G17 plus, kao glavnim koalicionim partnerom i formirao tu Vladu, a ona je posle Miroljuba Labusa i Mlađana Dinkića u poktretu G17 plus bila najpoznatiji član. Ako se i pored svega toga ne seća u pitanju je ozbiljna bolest, koje ona nije ni svesna – dakle bolesna laž. A ako se seća, što je verovatniji slučal, a svesno laže, u pitanju je namerna laž koja, s obzirom na funkciju na kojoj se ona nalazi, spada u kategoriju inkriminisanih radnji, zbog uznemiravanja javnog mnjenja.

U svakom slučaju, bilo koji da je od ova dva slučaja u pitanju, u normalnim zemljama Zorana Migajlović ne bi više mogla da bude ministar. Nažalost mi u normalne zemlje odavno više ne spadamo. Lažu nas, što bi pravnici rekli – u vidu zanimanja.

 

*U mom selu ima jedan opančar.       

Što on pravi dobre opanke !

Obuješ ih, popenješ se na soliter

i skočiš sa desetog sprata,

ti se razbiješ ko….., a opancima ništa!

 

Dragiša Čolić

Komentari

Komentari