Opančar „agencija“: Licemerje
Neću ovde o scenama posledica katastrofalnih zemljotresa u Turskoj i Siriji. Ni o suzama preživelih dok gledaju u ruševine ispod kojih su njihovi najmiliji. Nagledali smo se toga.
Čitam – Novak Đoković uputio snažnu podršku preživelima. Razmišljam – kako bi se i ja snažno osećao da sam pročitao: Novak Đoković uputio snažnu podršku preživelima i odrekao se novčanog dela nagrade sa poslednjeg turnira u Melburnu. Znam kolika je ta nagrada. Navijao sam žestoko da Novak pobedi, da stigne Nadala po broju osvojenih grand slem titula, navijaću i dalje da ga pretekne i postane – po svim teniskim kriterijumima, najveći svetski teniser svih vremena. Nisam razmišljao o visini novčane nagrade – zaslužio je i to, verujem da je i njemu to bilo u drugom planu, jer ima se – opet zasluženo.
Ali Novače, možeš li da zamisliš koji bi to bio grand slem – ne samo u tenisu, u svim imućnijim sportovima, na primer u fudbalu kod onih koji primaju po pola (i više) miliona dolara, funti, evri ... nedeljno. Koliko bi takvih sledilo tvoj primer! I po tome bi te istorija upamtila.
Slovenački košarkaški reprezentativac Klemen Prepelič, igrač Valensije, nije slao poruku. Otišao u banku i uplatio pomoć. Klemene bravo! Za trenutak sam poželeo da budem Slovenac.
Koliko je uplatio? Nije ni važno. Uplatio je onoliko koliko je tada osećao i koliko je mogao. Nije se o tome ni oglašavao. Oglasio se povodom nečega što je duboko u vezi sa tim – banka mu naplatila proviziju na tu dobrotu. Gospodo bankari, kako vas nije sramota! Koliko bi vaš profit bio ugrožen da ste se na taj – vanredni, bankarski „proizvod“ odrekli zarade. Koliko ljudi iz protesta neće zbog toga doći da uplati pomoć postradalima.
Mi takođe šaljemo pomoć – u ljudstvu, da rade na raščičćavanju ruševina i tragaju za preživelima. Znam, velika je i važna ta pomoć. Ti ljudi će slike užasa nositi do kraja života. Da li smo mogli da odvojim nešto i u gotovom? Mogli smo, ne bih ovde da banalizujem čega smo, primera radi, zarad toga mogli da se odreknemo. Vlada Ane Brnabić nije stigla da se o tome konsultuje sa onim koji u ovoj zemlji o svemu odlučuje. Tako to u ovoj zemlji ide, pa da ne kvarimo. A nisu se setili (ili nisu smeli) da bar donesu odluku o tome da je pomoć postradalima oslobođena državnih dažbina – taksi i poreza. Mozda i jesu, ali narod to ne zna, nigde nije objavljeno. Ne mari, mi smo navikli da pomoć pružamo SMS porukama.
Očigledan je nesklad između svetske pomoći koja se šalje Turskoj i onoga što se (ne) šalje Siriji. Zašto? Ljudska patnja nema granica, reći če svi svetski humanitarci. Ima – Zapad je Siriji uveo sankcije. Zašto – Amerikancima smetao Bašar el Sadat, nisu mogli da se pomire sa manjkom demokratije u toj zemlji, što oni, razume se, kao svetski žandarm, ne mogu da dopuste, pa krenuli da ga ruše i zavedu demokratiju. Došlo do rata. Umešali se i Rusi, godinama se nadgornjvale dve najveće svetske sile na nebu Sirije. Razorili zemlju. Amerikanci otišli ljuti – u Siriji i dalje nema demokratije. Potegli svoje univerzalno oružje – uveli im sankcije. Zapadne zemlje, verne pratilje Amerike, se pridružile sankcijama. Srbija takođe. I sad bi svi navodno hteli da pomognu i Siriji kao i Turskoj, ali ne mogu – zbog sankcija, koje su oni i uveli.
U Staroj Grčkoj su za vreme olimpijskih igara prekidani ratovi između Sparte i Atine. Može li u modernom svetu da se uvede embargo na sankcije za vreme svetske kataklizme kakav je ovaj zemljotres bio – najveći u ovom živućem veku kad god da je neko od svetskih aktera rođen.
U mom selu ima jedan opančar.
Što on pravi dobre opanke !
Obuješ ih, popenješ se na soliter
i skočiš sa desetog sprata,
ti se razbiješ ko….., a opancima ništa!
Dragiša Čolić