Opančar „agencija“ – Tragedija!

Srbiju je juče zadesila tragedija. Strašna! Neviđena na ovim prostorima. Jedno dete je ubijalo drugu decu i one koji su pokušali da ih zaštite – nastavnicu i radnika obezbešenja, njih 8 za sada, a plaši nas da bi ih među teško povređenima moglo još bitii. Hladno, profesionalno, sa dva pištolja, kao na filmu i ratnim internet igricama koje osvajaju svet.

I šta sad? Sudeći po onome što čusmo od najkomptentnijih zvaničnika – ništa, dešava se! A da li je tako – nije!

Direktor beogradske policije profesionalno – što mu je i dužnost saopštava dokaze koje su pronašli kod maloletnog izvršioca – počev od spiska onih koje treba likvidirati do plana ktretanja – počev od ulaza u školu do kretanja po odeljenjima gde se nalaze zacrtane mete, skice... Kompletna logistika, sa  prioritetima izvršenja. Priority, logistic ... su terminni koji se koriste, što ukazuje i na dečakovu naobrazbu – kako u engleskom jeziku, tako i u veštinama ratnih igrica.

Posle njega, ministar policije. Ne reče ni on ništa novo, ni ništa značajno što već nismo znali - delo je izvršeno očevim pištoljima za koje postoji uredna dozvola, pištolji su držani zaključani u sefu sa šifrom ... i eto, dečak je znao šifru... Kad dođe do onog što bi javnost jedino moglo i interesovati – ko je u policiji tom čoveku dao dozvolu za dva pištolja sa bojevom municijom i zašto? Koji su to bili razlozi, od čega taj uzorni građanin, lekar po struci, treba da se brani – sa dva pištolja i bojevom municijom, on zastade ... Oba pištolja su imala dozvolu od strane ... muškog roditelja – tačno ministre, postoji i muški roditelj, on se obično zove otac. Ne reče da je taj muški roditelj bio i pasionirani strelac, počasni član poznate beogradske streljane – da joj ovde ne pominjem ime iz marketingških razloga, da je sa sobom vodio i sina koji je na tom polju  ispoljavao izuzetan talenat – ne reče ni ko je maloletnom dečaku dozvoljavao ulaz u streljani, pa još da tamo i pica .. Pa normalno da je dečak znao i šifru, to je bio porodični sef, nije on bio obezbeđenje od ukućana, čak ni od maloletnog deteta, već od spoljnjeg neprijatelja.

Ministar prosvete isto – još manje od ministra policije. Nema tu nikakve odgovornosti ni od strane ministarstva prosvete, ni od strane škole. Nije ministarstvu prijavljeno ni jedno delo nasilja koje bi vodilo ka ovaakvom zločinu ... jedino je poznato da je u glumačkoj školi imao neki manji incident kojom prilikom je evidentirano da mu je bila rasečena usna, ali glumačke škole nisu u sistemu Ministarstva prosvete ...

A zašto nisu gospodine ministre? Privatno zdravstvo, na primer, jeste u sistemu ministarstva zdravlja, a privatne škole nisu u sistemu ministarstva prosvete. U čemu je razlika između zdravstva i edukacije dece sa aspekta javnog interesa građana. Jeste li se bavili tim pitanjem? A vodite taj resor već u drugom mandatu. 

A kad je reč o „argumentu“ da Ministarstvu iz te škole nije prijavljen ni jedan slučaj vršnjačkog nasilja, te da ga stoga i nema, nije u tome problem gospodine ministre, već u sistemu koji je ustanovljen – direktorma je jedino stalo da se takvi slulajevi zataškaju kako takav aber ne bi stigao do vas u ministarstvu, taman kao i u privatnim školama, samo što se tamo direktori udvaraju sponzorima.

Na kraju dođoše na red i institucije – sve u jednom: Predsednik države Aleksandar Vučić koji po običaju zna sve. I da dečak potiče iz dobro stoječe porodice koja ima 300.000 dinara mesečnih prihoda – što je za ovu priču izuzetno značajno, jer ne potiče iz socijalno ugrožene porodice, što bi, nedaj bože, nekom zlobniku moglo da posluži kao razlog da za to okrivi vlast. On zna da je otac vodio dečaka samo tri puta u streljanu ... čita podatke iz zdravstvenog kartona dečaka! ..., na kraju objavi da se u zemlji uvodi trodnevna žalost, koja počinje za dva dana – u petaak, ne reče – čim se odigra naredna košarkaška utakmica plej ofa između Partizana i Real Madrida.

Dakle, prvo ćemo da urlamo i pevamo, a onda ćemo sutradan da počnemo da žalimo. A tim povodom, proslavljeni srpski košarkaš Aleksandar Đorđević javno apeluje: Moja Srbijo, Partizane i Realu – budite ljudi, otkažite meč. Kome je do pesme, radosti i navijanja posle ovakve tragedije. Bar da su pokušali da odlože meč, mogli bi da kažu – Španci nisu pristali.

* * *

Nikome od njih nije palo na pamet da bi to što se desilo moglo da bude i posledica vršnjačkog nasilja – ne  samo fizičkog, već i psihičkog, koje je prepoznato još pre pedesetak godina i postoji svuda u svetu – sem kod nas.

A dečak na prvom saslušanju reče „da je bio ignorisan od strane društva u kojem se nalazio, i da je kroz svoj društveni život bio izopšten od komunikacije i igre na odmoru ili ekskurziji, i da ga je to navelo da kroz svoje misli i radnje učini to”.

Ali pre toga, o mogućem psihološkom profilu dečaka. Rođen u uspešnoj i dokazanoj, dobro situiranoj porodici – roditelji lekari po struci, u zrelim godinama, koji su, po njima, iz najboljih pobuda, želeli da ih sin i nadmaši, pa su pred njega postavili prevelike zadatke – išao je ne samo u redovnu školu u kojoj je ne samo bio već morao i da ostane vukovac, u školu glume, muzičku školu, kažu i na karate, sa ocem i u sterljanu – nije taj talenat za streljaštvo o kome se govori prepoznat samo na osnovu tri odlaska u streljanu koje pominje Vučić, i svuda se očekivalo da bude najbolji, što je bio preveliki zahtev od deteta, pa nije imao vremena i za igru – sem omh digitalnih veština u ratnim igricama koje osvajaju svet.

Takve druga deca obično označavaju kao štrebere i odstranjuju iz svog društva. Nije slučajno ni to  što su većina ubijene dece bile devojčice. Varaju se oni koji misle da devojčice u to pogledu nisu iste kao i muškarci, a ako se ima u vidu da je njega tresao i pubertet i da u tim godinama nastaju i prva „smrtna“ zaljubljivanja, nije isključeno da bi i to mogao biti jedan od razloga.

A deca na te probleme različito reaguju – neko pregrmi, neko se baci sa solitera, neko zapuca. Sećate se nesrećnog Alekse i propalih pokušaja da se donese Aleksin zakon – nećemo valjda da dozvolimo da se takav zakon donese za vreme naše vlasti, pa da se iz toga izvlači zaključak da je  tskvih pojava u naše vreme i bilo.

Zato nema ni pomena da bi uzrok tim pojavama moglo biti i vršnjačko nasilje, posebno ne u elitnoj beogradskoj školi na Vračaru, mada ima i roditelja koji misle drugačije. 

Pogledajte šta o tome kažu roditelji na društvenim mrežama – što bi ministar Gašić rekao, ženski roditelj VKC :

“Vrsnjacko nasilje je ozbiljan okidac stravicnog nasilja. Neko dete se ubije, neko ubija. Mene zanima, ozbiljno zanima, koliko i kako su resavali vrsnjacko nasilje u os Vladislav Ribnikar, skoli koja ima i psihologa i pedagoga i ambulantu i direktora i pomocnika direktora. Ne uopsteno, nego po mesecima, godinama, kako su reagovali, sta su cinili. Pre 25 godina isto su imali sve resurse, ali su se pravili ludi, zataskavali, ubedjivali roditelje da cute jer to skodi skoli i nista se ne moze, razbojnik je sin toga i toga, psst. Ja sam moju decu ispisala iz te skorojevicke skole, koju su zvali elitnom, u trecem osnovne. Razlog? Vrsnjacko nasilje, zataskavanje uciteljica i psihologa i direktorke jer nasilnikova familija ima lanac biznisa, cak su bile preporuke da ko majka idem i pretim detetu siledziji, "tako je gospodjo i ona majka violinistkinja kad joj je kcerci izbio prednje zube". Bila sam zgrozena, ispisala decu i upisala ih u Drinku Pavlovic, iako nam je Ribnikar prekoputa kuce. Mislila sam da sam jedina, a onda sam shvatila da je ohoho roditelja ispisalo decu iz ove "otmene" skole. U Drinki druga atmosfera, zna se red, nastavnici se postuju, deca normalna. Odahnula sam... Najlakse je svaliti krivicu na TV i igrice. A sta je sa nasiljem koje tinja i tinja u skoli? Zato me uzasno zanima sta je skola konkretno radila u vezi s vrsnjackim nasiljem? Ja mislim, nista. Jadna deca i jadni roditelji.”

A jedan muški roditelj, uz prethodnu napomenu da je reč o elitnoj oglednoj dvojezičnoj školi, u kojoj se čak slavi i noć veštica, kaže:

„Vladislav Ribnikar je škola koja ima obezbešenje sa obe strane zgrade i u obe smene. Dete mi ide u tu školu, samo nije bio u toj smeni, hvala bogu. Svi se pitaju kako je moguće da se ovo desilo. Problem je u usvajanju nakaradnih vrednosti sa zapada. 

Na roditeljskom sastanku ne sme da se pomene ime onoga ko napravi neki problem. Loše učenike ne smeju da izbace iz škole. Roditeljima zabranjeno da se obraćaju učenicima ako postoji problem. Dakle svi normalni mehanizmi reakcije su blokirani i onda se ljudi čude kako se ovo desilo.

Inače, deca u osnovnoj školi uče kako sam ja učio na fakultetu, toliko su preopterećeni. Svaki dan 8 sati u školi, a onda još barem 5 sati domaćih i učenja kući. Takmičarski duh među decom doveden do nivoa besmisla. Ništa drugarstvio. Samo kakve ocene ima i kakve patike nosi.

U školi ima dosta nevidljivog i vidljivog nasilja prema slabijima. I niko ne može da reaguje, ni roditelji, ni škola. Smešni zakoni  i pravila su imobilisali društvo. Bilo je dsamo pitanje vremenakad će neki slb karakter da pokuša da nešto reši na ovakav način. Kukavički bez grama mozga.“

Reporter se obraća jednom Vukašinu, dečaku iz mnoštva okupljenih – Jel i ti ideš u ovu čkolu? Ne, ja sam išao ovde u školu, al' sam se ispisao. Sad idem u školu Mika Alas. A na pitanje zašto se ispisao iz ove škole reče – zbog vršnjačkog nasilja koje se ne rešava. Dovoljno je da u školu dođe neko iz Vlade, svi postaju time fascinirani i sve se odmah zataška. Ima toga i u ovoj drugoj školi, ali se tamo stvari rešavaju. Na udaru su najviše najbolji đaci i oni najslabiji.  

Eto gospodine ministre, ja niti sam prosvetni radnik niti sam iz ministarstva prosvete, samo u svrhu ovog teksta nađoh dovoljno razloga za angažman vašeg ministarstva u čitavom jednom mandatu, a vama je to već drugi mandat. Na vama je i da prepoznate probleme i da ih sistemski rešavate, a ne samo da nam saopštavate da za ono što se dešava niste vi konkretno krivi. Pa normalno, znamo mi da niste vi pucali. Ali u društvu ne postoji odgovornost samo za ono učinjeno, već i za ono neučinjeno, koje ste bili dužni da učinite. 

* * *

A vesti pristižu. BS Na fejsbuku postavlja objavu:

„Na tiktoku je formirana grupa “Kosta kralj”. “Ima već 30.000 lajkova. Komentari su “Kosta car” ima 8 kilova, crkla nastavnica istorije, ubijen čuvar Dragan itd, itd. Već je stiglo do pola miliona lajkova. Molim vas da proverite da li su i vaša deca među onima koji su lajkovali. Ako jesu, dalje sami odlučite.  Ovo je strašan dan.”

Da li gore citirani zvaničnici i dalje misle – eto desilo se, šta mi tu možemo.

* * *

Sudeći po najnovujim vestima, grupa „Kosta Car“ na Tiktoku nailazi na široku podršku – Naslovi:

- Uhapšena devojčica koja je nožem izbola svog druga i nastavnicu u elitnoj gimnaziji Ruđer Bošković

- JOŠ JEDAN DEČAK (9) NAPRAVIO SPISAK ZA LIKVIDACIJU ...  U školi Desanka Maksimović  u Beogradu.

- OVO JE ŠKOLA U KOJOJ JE DEČAK VITLAO PLASTIČNIM PIŠTOLJEM – U školi „Jeremija“ u Obrenovcu jedanod dečaka doneo plastični pištolj u šlolu i pretio drugovima

Srbija je oduvek bila lider u regionu, pa tako i na ovom planu:

- Mladić iz Bihaća najavio masakr u školi poput onog na ...  - Mladić iz Bihaća A. Z. zapretio je danas da sprema napad na učenike i zaposlene u Ekonomskoj školi, poput onog kakav se dogodio u Osnovnoj školi Vladislav Ribnikar u Beogradu.

* * *

U ovoj priči, pored dečaka, direktnog izvršioca ovog stravičnog dela, glavni lik je i njegov otac, Dr Vladimir Kecmanović. „ugledni lekar“ za čiju uglednost ima malo podataka, sem ako se pod tim ne podrazumeva članstvo u SNS-u. Zna se da je bio i ljubitelj naoružanja, pasionirani posetilac streljana – zajedno sa svojim sinom, koji je očito, kao i otac mu, ovladao tim veštinama.                                                                                                                                  

A interesantno je i ovo – pojavio se audio vizuelni snimak pucanja, rafalnog sa dva pištolja: iskusna policajka  jesnimak odnela u specijalno odeljenje policije i upitala ih da li bi i oni to tako mogli. Odgovor je bio – teško! Na dodatno pitanje odgovorili su joj da se to može postići samo specijalnom obukom. Kako se to onda uklapa u Vučićevu izjavu da je otac samo tri puta poveo sina u streljanu.    

* * *

Sinoć je u Areni odigrana i košarkaška utakmica plej ofa Evrolige između Partizana i Reala. Za ovu priču rezultat utakmice nije ni važan. Akteri su se potrudil da nastradalima odaju dužnu počast. Partizan se pojavio u potpuno crnim dresovima, a Real je imao crni flor na majicama. Nije bilo urlanja navijača kao na prethodnim utakmicama … Peđa B. Đurović pita:

„Grobari su na večerašnjoj utakmici u Areni razvili ogromni transparent sa natpisom "Uključi mozak, isključi PINK". Bilo je i drugih „zanimljivih“ transparenata. Okej super, super je poruka, ALI...

Braćo Grobari, koji mozak ste vi uključili kad ste morali da dođete na utakmicu  u danu posle tragedije na Vračaru?  Iz kog mozga vam je sugerisano da nakon minuta ćutanja na početku utakmice aplaudirate gromoglasno? Šta je tačno sprečilo upravu Partizana da od Evrolige traži odlaganje utakmice? Posle jučerašnje tragedije nema sumnje da bi Evroliga izašla u susret Partitanu. S kojim mozgom biste se radovali da ste slučajno pobedili? Da li biste mogli da pevate slavljeničke pesme dok gradom odjekuju jecaji roditelja pobijene dece? Nekad stvarno ostanem bez teksta. Čudna  smo sorta ...

A na komentare koji su potom usledili, Peđa B. Đurović, je citirao odgovor koji je stigao od visokog zvaničnika Evrolige, Dejana Bodiroge:

„Ova nacionalna tragedija donela je neverovatnu tugu srpskom narodu. Nažalos,t trenutno je u Srbiji nacionalna žalost iznad svega ostalog. Međutim Vlada Republike Srbije donela je odluku da može da se igra. I Partizan je želeo da igra, a Evroliga nije mogla da donese drugačiju odluku, bez konkretnog zahteva za odlaganje utakmice. Veoma sam tužan i želim da izrazim saučešće porodicama stradalih, sada je teško čak i razmišljati o košarci.“

* * *

Zapanjujuće! Hiljadu zašto?

„Kosta brate moj, čekamo volimo te mnogo, drži se. Ti ćeš kad tad da izađeš, a oni iz sanduka nikad neće, pseta goveda. ...Ajmo! ...“  uzvikuje u audio vizuelnom snimku devojčica Kostinih godina.

Javlja se da je policija privela više dece zbog sličnih poruka. Svi su oni maloletni, krivično neodgovorni. Odgovaraće njihovi roditelji – prekršajno. Treba li tu nešto menjati?

* * *

U školi Vladislav Ribnikar tvorena je knjiga žaloasti. Građani čekaju  u redu da se upišu. Pale sveće, polažu cveće.

A na ulazu u školu stihovi:

Ne mogu da zaspim.
Izlazim na ulicu.
I trčim.
Trčim i plačem.
Beograd tih, ćuti i jeca.
Osećam ga pod nogama.
Tužan i ljut.
Pokušavam da trčim najbrže u životu.
Ne ide mi.
Vreme neće da stane, da se vrati.
Ode

Dragiša Čolić