Foto: 
autor nepoznat

Opančar* javlja – Utakmica se bliži kraju...

...igraju se produžeci, a koliko će to još da traje, to samo oni u VAR sobi znaju.

Niko nije objasnio, a nema ni takvih presedana u svetu – pobediš ubedljivo na izborima, imaš apsolutnu većinu u parlamentu, saradnike, doglavnike i one do njih, „opoziciju“  koja te podržava, narod koji te obožava i glasa za tebe – ima i onih drugih koji vole da sebe nazivaju opozicijom, ali ko njih j..., to su lopovi i fašisti ... ološ, a za narednu godinu već zakazuješ nove izbore. Zašto?

U uvodu svoje knjige O opančarima i opancima, 2012 godine sam napisao:

Nisam ja ni neki pobornik teorija zavere, ali mislim da, jednostavno, to tako funkcioniše.  Držim da nam oni, u interesu tih svojih strateških ciljeva, čak i izbore kroje, a trenutno neposredni cilj im je da završe ovo sa Kosovom. Mislili su da to mogu da sprovedu sa Tadićem, koji je demokrata po meri, dok nisu shvatili da je on obična akademska zamlata, koja se uz to i primila na lepote vlasti pa, iz straha da to ne izgubi, ne sme da se zameri onima iz (tadašnje) opozicije, jer će ga oni, uz pomoć dežurnih domaćih "patriota" jednostavno pojesti. Kad su ovi iz Evrope to shvatili, okrenuli su se onim drugima. Ni najmanje im ne smeta što su to bivši radikali, Miloševićevi socijalisti, Mirini julovci – nema to veze, ovi drugi su robusniji i nisu toliko fini kao oni prethodni. Pitanje je samo, ko sme da "proguta žabu", jer svima njima je Kosovo kamen za vratom. I sad imamo apsurdnu situaciju. Oni prethodni su pali zbog Kosova. Niti su se dopadali domaćim patriotama, na čelu sa ovima koji su sada na vlasti – svaki njihov, pa i najmanji korak, koji bi mogao da bude protumačen da vodi ka nezavisnosti Kosova, oštro je sasecan svim sredstvima, niti Evropi – bili su isuviše jalovi i neefikasni i ovi su im okrenuli  leđa.

A ovi sadašnji, "piče" ka Evropi brže nego oni prethodni … Ostaje tu samo jedan problem – isuviše su oni tu nac. patriota stvorili, koji su ih ozbiljno i shvatili, pa je pitanje kako će kod njih da im prođe ta priča.”

 

I sad niko ne sme da proguta žabu – ovi na vlasti ne smeju, a oni što sebe nazivaju opozicijom, neće – neka žabu progutaju oni koji i nas i Evropu zamlaćuju evo već devetu godinu!

Dakle, ključno pitanje je Kosovo. Oko tog pitanja se dele čak i najmudrije glave. U januaru, 2017. godine, Filip David, pisac koga rado čitam i čije stavove veoma cenim, u jednom intervjuu Blicu, na pitanje urednika:

“Ne mislite li da bi, bez obzira na realnost, koja priznavanje nezavisnosti Kosova i Metohije nameće kao racionalno i najlakše rešenje ovog problema, u simboličkoj ravni a možda i u onoj stvarnoj to značilo „smrt Srbije”? Ne bi li se u nekoj budućnosti mogao pokazati kao velika istorijska greška?“,

reče:

“Upravo suprotno. Ova sadašnja situacija u najvećoj meri iscrpljuje Srbiju, politički, ekonomski i moralno. Svako odugovlačenje slabi položaj Srbije. Već se više puta u prošlosti pokazalo da odlaganje pravovremenog rešavanja stanje samo pogoršava i da se na kraju prihvataju mnogo lošija rešenja. Zamrzavanje konflikta i prebacivanje odgovornosti na neka buduća pokolenja nije pošteno jer time ovo područje ostaje u senci stalnog mogućeg sukoba velikih razmera.

A poenta, akademik i član Krunskog saveta Matija Bećković, tim povodo reče:

Ako si Srbin tiče te se Kosovo. Da je Kosovo izgubljeno govore oni koji su sami izgubljeni…”

Ja jesam Srbin, nisam izgubljen, tiče me se Kosovo i bez ovoga što Matija reče. A njemu i ovom prilikom poruka – voleo bi da ga vidim više angažovanog u ovim današnjim dešavanjima, da ovom zabludelom narodu sa svojom vaskolikom pameću i autoritetom pomogne da se odluči, makar onoliko koliko mu taj narod daje. One njegove pesmičice i mudrolije ne pomažu mnogo. Nije ligično da se on više angažuje oko svoje rezervne države Crne Gore nego oko države u kojoj živi i čiji hleb jede.  

Ni ovih dana polemike oko Kosova ne izostaju. Vladimir Kostić, predsednik Srpske akademije nauke i umetnosti (SANU), koga inače cenim, ovih dana reče nešto slično Filipu Davidu – da je Kosovo faktički već izgubljeno. Za divno čudo, na neki način podrža ga i Aleksandar Vučić, čovek koji je sebi uzeo ekskluzivno pravo da o svemu odlučuje, pa i o Kosovu, doduše ne podrža ga direktno, već posredno – kao demokratsko pravo na svoje mišljenje, što je ipak neka novina i što do sada nije bio njegov običaj, pa se pitam nisu li pritisci iz “VAR sobe” postali žešći, a verovatno tu leži i odgovor na ono – Zašto?, postavljeno na početku ovog teksta.

 

* * *

Ovih dana sam slušao jednog jako pametnog čoveka – Grigorija, vladiku diseldorfskog i cele Nemačke (intervju televiziji Nova S), koji o Kosovu reče: Kosovo nije izgubljeno ni de jure ni de facto. Da je izgubljeno de jure, ne bi tražili od nas da to i priznamo. A nije ni de facto, jer tamo žive i naši ljudi i naše svetinje.

Podržavam ovo i kao platformu za dalje razgovore, a političku podlogu za taj stav nalazim u događajima vezanim za Kipar, 1974. godine, kada je Turska, iskoristivši uklanjanje sa vlasti arhiepiskopa Makariosa, koji je izveden u organizaciji vojne hunte koja je tada bila na vlasti u Grčkoj, zauzela severni deo Kipra – Grci su planirali da zauzmiu južni deo i tako podele Kipar, koji je do tada bio nezavisna država. Kiprani su se oduprli, očuvali političku (i de jure) samostalnost i danas – 46 godina kasnije, slove kao nezavisna država, bez obzira na okupaciju njenog severnog dela.

Time sam odgovorio i na poplavu ktitika – ne samo iz vlasti i njenih tabloida, već i ostalih dušebrižnika koji smatraju da se mora imati posebna licenca za bavljenje politikom, a gde, gle čuda, čak i od  (doduše krnjeg) Sinoda Srpske pravoslavne crkve. Upućeni veruju da iza toga stoji Vladika  Bački, Irinej Bulović, dugogodišnji portparol SPC, „siva eminencija Srpske patrijaršije od Miloševićevog vremena do danas“, „zaštitnik onih  od kojih se javno ograđivao, a tajno ih podržavao, a koji su bili na sramotu Srpske crkve”, koji poručuju vladiki Grigoriju da se opredeli – da svuče mantiju ako hoće da se bavi politico. Od arhiepiskopa Makariosa koji je uspešno vodio Kipar pre pomenutih dešavanja, to niko nije tražio.

Podržavam i ostale stavove vladike Grigorija, a naročito onaj gde govori o uspostavljanju sistema vlasti u kome će taj sistem biti iznad svakog pojedinca, kao i ono o četiri stuba vlasti, od kojih su pravo (pravosuđe) i obrazovanje na prva dva mesta. Nažalost kod nas su i pravo i obrazovanje ruinirani i trebaće mnogo godina da prođe da se ponovo uspostavi ono što smo doskora imali.

Neću ovde ni o političkim travestitima – mnogo ih je, sem o Ivici Dačići, koji je, po meni, prvi među njima, a sebe zbog tih kvaliteta proglasi političkim profesionalcem, za razliku od Đilasa koji je u odnosu na njega čist amater (za one koji ne znaju o čemu pričam, neka potraže na Yu tube Dačićevo gostovanje na RTS-u, kad su – greškom ili namerno, za vreme pauze, kamere ostale uključene). A taj politički profesionalac, koji se 2012. godine prodao SNS-u i time, što je i najveći apsurd, jednu izvorno partizansku stranku – SPS, stavio u službu izvorno četničkog – SNS-a, vazda ljutih protivnika – doduše za dobru cenu (on Premijer - Vučić njegov prvi potpredsednik, i sijaset ministarskih mesta), danas je spao na funkciju predsednika Skupštine, jednog ministra i jednog ministra bez portfelja). Toliko o političkom profesionalcu.

 

            *U mom selu ima jedan opančar.

            Što on pravi dobre opanke. !

            Obuješ ih, popenješ se na soliter”

            i skočiš sa desetog sprata –

            ti se razbiješ ko….., a opancima ništa!

 

Dragiša Čolić

Komentari

Komentari