Opančar* priča – Protest „frilensera“ kao povod (2)

Ovaj bi tekst mogao da se smatra i kao drugi deo teksta –  „Ko progura zimu, taj je pobedio“, od 7.1.2021. godine, u kome sam, kao čovek koji je početkom devedesetih godina radio u Engleskoj u poslu koji mi ovde nazivamo privatno preduzetništvo i sa tim iskustvom, kao direktni učesnik,  poredio  te uslove u odnosu na uslove kroz koje prolaze naši privatni preduzetnici.

Jedna od ključnih stvari koju sam u pomenutom tekstu istakao je:

„A posebno naglašavam i to da nisam ni čuo ni video, da se primena nekog novog propisa dešava „od sutra“. O izmenama propisa vas obaveštavaju sa detaljnim objašnjenjima i to najmanje godinu dana unapred od datuma primene. Uporedite i to sa ovdašnjom praksom oporezivanja (čak i novouvedenim porezima!) pet godina unazad.“

A kako je to kod nas – citiram jedan komentar sa fejsbuka koji je objavila R.M., jer je žena sve o tome rekla:

„Zašto poreska uprava nije tražila da se taj porez plati pre 5 godina, nego sada, retroaktivno. Mogla je to da učini i javnim pozivom. Da li je od nekoga tražila pre 2020 god., da li postoje propisani parametri za izračunavanje obaveza frilensera? Ljudi našli način da prežive, a sad kad su preživeli tražeći posliće na sve moguće načine, jer nisu mogli u svojoj državi da nađu posao, sad ih treba dotući. Navodim primere studenata koji su davali časove, pretežno kineskoj deci, da bi platili stanarinu ili školarinu (mnogi roditelji su ostali bez posla), ako još studiraju, kako da plate, a kako da plate ako su nezaposleni.? Ako su to povremeni poslovi, kako utvrditi obavezu PIO? Da li je to nekim propisom jasno definisano? Da se sada daju instrukcije kako odrediti visinu obaveze, ako to već ranije nije propisano, bilo bi van pameti, jer propisi ne mogu da imaju retroaktivno dejstvo. Od odlaska u penziju, odn. Od 2010. god. ne pratim propise, već nešto sasvim drugo, zato pitam one koji su u toj materiji.“

Teško da će iko, pa ni autori ove domišljatosti moći da daju odgovore na pitanja koje postavlja ova građanka. Poreska uprava (čitaj ova država) je u poresku oblast uvela kao redovnu praksu retroaktivnu primenu propisa, a to je suprotno članu 197. Ustava Republike Srbije – Zabrana povratnog dejstva zakona i drugih opštih akata, koji glasi:

“Zakoni i svi drugi opšti akti ne mogu imati povratno dejstvo.

Izuzetno, samo pojedine odredbe zakona mogu imati povratno dejstvo, ako to nalaže opšti interes utvrđen pri donošenju zakona”

U konkretnom slučaju to je Zakon o porezu na dohodak građana, koji nije ni prilkom donošenja, pa čak ni kasnije, utvrdio javni interes da poreska uprava može retroaktivno da raspisuje porez o kome je ovde reč, a to dalje znači da se u konkretnom slučaju radi o kršenju Ustava.      

Advokati Srbije su 2014. godine četiri meseca štrajkovali – najduži štrajk u istoriji svetske advokature, koji je u tom periodu blokirao i pravosuđe u celini, između ostalog i zbog pokušaja retroaktivne naplate poreza – u tom delu i uspelo se, ali u to vreme na čelu Ministarstva finansija i predsednika Vade nisu bili Siniša Mali i Ana Brnabić, koji u suštini istu stvar koja od strane njihovih stranačkih prethodnika nije prošla pokušavaju ponovo da uvedu, bez obzira što je u pitanju očigledno kršenje Ustava.

Kršenje Ustava je kod nas svakodnevna pojava, a to bi u svim pravno uređenim zemljama sveta  bio razlog za opoziv, jer svi oni koji se nalaze u poziciji da to čine – od poslanika do predsednika republike, članova vlade, sudija i dr. prilikom stupanja na te dužnosti polažu i svečanu zakletvu, koja nema ni religiozni ni svečarski već mnogo dublji karakter.      

Imamo mi i Ustavni sud čija je – po Ustavu, osnovna nadležnost da odlučuje o saglasnosti zakona i drugih opštih akata sa Ustavom. Bavim se pravom duže od pedeset godina, ali se ne sećam da je u zadnjih desetak godina Ustavni sud po tom osnovu neki zakon stavio van snage. Naravno da je toga i bilo u nekim pojedinačnim slučajevima, obično kada se traži ocena ustavnosti o nekoj konkretnoj odredbi propisa na snazi, a bilo je, čak i u takvim slučajevima – gromoglasnog ćutanja Ustavnog suda, što je očigleno postala i ptraksa Ustavnog suda u svim po državu „delikatnim“ slučajevima, naročito u poslenjem periodu – periodu od kada smo te najrespektabilnije sudije obukli u svečane toge – lepo im stoje!

Ima još jedna stvar koja je, kad je reč o porezima, provučena na mala vrata. Mi imamo detaljno razrađene propise o zastarelosti potraživanja – počev od Zakona o obligacionim odnosima do pojedinačnih zakona koji regulišu određenu oblast – u principu, ti rokovi se kreću od 10 godina kao opšteg roka zastarelosti i tri godine za potraživanja iz međusobnih poslovnih odnosa do jedne godine za naplatu komunalnih i sličnih usluga. Koji je razlog i rezon bio da se za potraživanje poreskih obaveza utvrdi rok od pet godina! Da li treba da shvatimo da je taj period potreban da bi se „štimale“ poreske obaveze i usklađivale sa budžetskim potrebama?

Pravna sigurnost, a time i poreska izvesnost – ali obostrana i od strane države i od strane poreskog obveznka, je najvažnija stvar i u poslu. Svaki ozbiljan poslovni čovek svojim „budžetom“ (planom), mora da zna ša čim može da računa u narednoj godini – šta kod te logike znači da te država u tom periodu zaskoči sa nečim na šta uopšte nisi računao.

Živeo sam i radio desetak godina u Engleskoj – tamo se svakog 6. aprila u godini bilansira prethodna i započinje nova poslovna godina, što je u poslu i najznačajnije. To je presek u kome se i država i poreski obveznik suočavaju – na bazi važećih propisa. Sve ostalo je delikt – ne samo od strane poreskog obveznika, već i od države.

S tim u vezi moram ovde da istaknem i jednu fenomenalnu stvar. Danima su me telefonski proganjali neki ljudi koji su mi nudili pomoć oko poreske prijave i ostalih pitanja koja su s tim u vezi. U uverenju da su to samo neki od mnogih poreskih savetnika koji nude svoje usluge u poreskim veštinama, uporno sam ih odbijao, dok mi oni nisu objasnili svoju javnu ulogu. Oni su takođe odeljenje Inland revenue (poreska uprava), ali zaduženi da štite poreske obveznike od preterane revnosti onog odeljenja zaduženog za naplatu poreza – nešto kao unutrašnja kontrola u policiji – oni prvi treba da budu revnosni u naplati, a ovi drugi se staraju da se u toj revnosti ne pretera pa tako ubije koka koja nosi jaja.

Možete li da prevedete to na našu situaciju – niti su oni prvi podjnako revnosni prema svim poreskim obceznicima, niti ikome pada na pamet da ove druge kroz odgovarajuću instituciju ustanovi – konkretan slučaj koji je povod protestu frilensera, bi bio sasvim dovoljan razlog za to.

Pre neki dan Predsednik reče da je u ovom slučaju i država u nečemu pogrešila te da ću tu morati da se napravi neki kompromis, pa bi razuman stav od strane države, na primer, mogao biti: U redu, prepoznali smo da bi delatnost koje ste se u nuždi dosetili, mogla biti nova oporeziva delatnost – hvala vam na tome, jer onaj ko ostvaruje neki dohodak mora na to i porez da plaća, pa ćete u narednom periodu taj porez plaćati, uz precizne parametre, merila i uslove koji će od strane države biti regulisani. 

            *U mom selu ima jedan opančar.

            Što on pravi dobre opanke. !

            Obuješ ih, popenješ se na soliter”

            i skočiš sa desetog sprata –

            ti se razbiješ ko….., a opancima ništa!

Dragiša Čolić