Opančar*priča priču sa porukom – Zašto sam izašao iz advokature
Nisam imao nameru o ovome da pričam, smatrao sam da je to lična stvar – Gospodo ja bih da se odjavim, i to je to, ali me je na to „nagovorio“ tekst Cenzolovke „Šegačenje, estrada, cirkus: Taktika odbrane tokom suđenja Simonoviću slična kao kod Ćuruvije ili mafijaških organizacija” (Koreni 29.01.2021), koji takođe potpisujem – time i preporučujem. Pisan je na osnovu dokumntovanog svedočenja ljudi – novinara (najverodostojnije porote), koji prate suđenje Dragoljubu Simonoviću, bivšem predsedniku beogradske opštine Grocka i bivšem (bar zvanično) visokom funkcioneru – članu Glavnog odbora, vladajuće Srpske napredne stranke (SNS), jer sudeći po stepenu organizovane zaštite, pa u skladu sa tim i organizovane kolektivne odbrane koju uživa optuženi, stiče se utisak da je njegova funkcija u stranci samo privremeno zamrznuta. A za one koji misle da se iz ovog pojedinačnog slučaja ne bi mogli izvući i širi zaključci o stanju u pravosuđu, reći ću da bi se to moglo uzeti i kao generalni zaključak – takva su nam sva suđenja za koja je zainteresovana „ona“ strana – od banalnog slučaja „Jutki“ za seksualno uznemiravanje do krajnje ozbiljnog – po državu, slučaja „Jovanjica“.
No, da se vratim na advokate. Za vreme četvoromesečnog „štrajka advokata“ od pre par godina, najdužeg u istoriji svetske advokature – bila je to zapravo solidarna obustava rada, jer advokati nemaju poslodavca, prema kome bi stupili u štrajk, bio sam veoma aktivan – imao sam i preko trideset objavljenih tekstova na sajtu protest advokata, verovatno i najviše od svih kolega, a ne sećam se da je iko od sadašnjih „velikih“ advokata u tome učestvovao, uključujući i sadašnje predsednike advokatskih komora Beograda i Srbije, pa da pođem od njih. To su, po funkciji, ljudi koji pretstavljaju nas advokate i po tom osnovu istupaju u javnosti, počev od obavljanja svojih advokatskih poslova do zvaničnog zastupanja advokatske organizacije, pa s tim u vezi postavljam i pitanja njihovog sukoba interesa i pridržavanja Avokatskog kodeksa, kao zvaničnog dokumenta.
Kad je reč o sukobu interesa, a polazeći od funkcija pomenutih predsednika – zastupanje nas advokata udruženih u komoru, kao jedinu zajedničku organizovanu instituciju, da li je bilo oportuno (da upotrebim taj najblaži izraz) da oba naša predsednika – Gostiljac (komora Srbije) i Tintor (komora Beograda) učestvuju kao advokati odbrane u pomenutim slučajevima Dragoljuba Simonovića i Jovanjica i u obavljanju tih poslova očito postupaju suprotno Advokatskom kodeksu – Gostiljac kao jedan od čelnih advokata u slučaju Dragoljuba Simonovića – u svim opstrukcijama koje su u pomenutom tekstu Cenzolovke pomenuti, a Tintor u odbrani (pisanoj) kolege advokata koji je novinarki prenosio očite pretnje prvooptuženog u slučaju Jovanjica, koji se nalazi u pritvoru, a koji se – to bi pomenutim advokatima bar moralo da bude jasno, tu nalazi između ostalog i zato da ne bi uticao na potencijalne svedoke. Nije li bilo primerenije, a i obavezujuće, da zvaničnu prijavu upućenu preko Komore, prosledi diciplinskoj komisiji Komore, a ne da sam uzurpira pravo presuđenja tako što umesto ugrožene novinarke uzima u zaštitu okrivljenog (u prijavi) advokata, sa kojim zajedno na strani odbrane učestvuje u tom slučaju.
A kad je reč o Advokatskom kodeksu, reći ću samo da stoji činjenica da je advokat dužan da svog branjenika brani svim dozvoljenim sredstvima, ali naglašvam – dozvoljenim, što se za pomenute primere ne bi moglo reći.
Citiraću ovde i izjavu kojom je sve rečeno – navedenu i u tekstu Cenzolovke, uvaženog kolege, sudije Miodraga Majića (čije kvalitete u Skupštini ceni poslanik nam, Marijan Rističević, što bi Kesić rekao – lebac te jebo), koji kaže:
„Jedan od nusprodukata nakaradno usvojenog pravosudnog sistema jeste i shvatanje prema kojem je dobar branilac onaj koji beskrajno prolongira i obesmišljava proces. Šegačenje, estrada i cirkus, tako i u sudnici neretko imaju primat nad ozbiljnim radom i stručnošću stvarnih kolega.“
Nažalost, i makro uslovi ustanovljeni u zemlji odobravaju i tu advokaturu i te kriterijume. Format ovog pisanja mi ne dozvoljava šira razmatranja o tome – ima toga dosta u mom, već duže nego desetogodišnjem, hroničarskom pisanju, pa ću ovde pomenuti samo nešto što je direktno u kontekstu ove teme. Vladimir Đukanovič je predsednik (a Toma Filota član) Odbora za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu – i po toj funkciji i član Visokog saveta sudstva, u čijoj je naležnosti i izbor i razrešenje sudija, a on je u pomenutom slučaju „Jovanjica“ – veoma važnom za državu, kao advokat, jedan od branilaca. Ima li tu – bar stručno teoretski posmatrano, elemenata sukoba interesa između njega i postupajućeg sudije. Inaće, oba pomenuta avokata su u Skupštini i najžešći zagovornici stava – a kao advokatima i veruje im se, da reforma pravosuđa treba da omogući da se sudije biraju u Skupštini – to kod opšte prihvaćenog, u svetu, stava o tri nezavina prstena vlasti: zakonodavne (Skupština), izvršne (Vlada sa svojim telima) i sudske (pravosuđe).
Ili, jedan još banalniji slučaj – Advokat Svetozar Vujačić, koji je nedavno imenovan za specijalnog savetnika ministra unutrašnjih poslova Aleksandra Vulina, na Pinku, u emisiji kod Sarape, komentariše aktuelnu aferu povodom podnetih prijava o seksulnom zlostavljanju dece u privatnoj glumačkoj školi, pa u tom kontekstu, a kao ilustraciju lažnog prijavljivanja, ne navodeći ni jedan konkretan slučaj, pominje i Mariniku Tepić, potpredsednicu opozicione stranke Slobode i pravde koja, kako reče, ima običaj da podnosi lažne prijave, pa kaže – “Ja ne isključujem mogućnost da će Marinika Tepić prijaviti Andreja Vučića da je silovao”. Hoće li kolega Vujačić u tom maniru savetovati i Ministra policije? Za pretpostaviti bi bilo da nosilac javne funkcije raspolaže odgovarajućom nivoom i opšte i političke kulture, što ovde očito nije slučaj.
Elem, kao što rekoh na početku ovog teksta, odlučio sam da se odjavim i napustim ovo društvo.
Vraćajući se na preporučeni tekst Cenzolovke, moram da citiram i njihovu napomenu na kraju:
„Ovaj tekst nastao je u okviru projekta „Zaštita prava na slobodu izražavanja u pravosudnom sistemu Srbije“, koji sprovodi Slavko Ćuruvija fondacija, a finansira Evropska unija. Stavovi izrečeni u ovom tekstu predstavljaju stavove autora i ne odslikavaju stavove EU.” (ovo poslednje podvukao D. C.),
pa s tim u vez pitam:
Dokle će Evropa da se kurva sa nama hvaleći ovu vlast na njenom putu ka pridruživanju Evropskoj uniji, a sve zarad donošenja odluke o priznanju Kosova? Zar te dve stvari moraju da se povezuju? Nije samo donošenje odgovarajućih zakona – bez primene u praksi, dovoljan razlog za takve ocene. Imamo mi i dobar Ustav, ali i Ustavni sud koji ne štiti Ustav od države, već državu od Ustava.
*U mom selu ima jedan opančar.
Što on pravi dobre opanke. !
Obuješ ih, popenješ se na soliter”
i skočiš sa desetog sprata –
ti se razbiješ ko….., a opancima ništa!
Dragiša Čolić