Opannčar agencija* javlja: Nikanor!

Svakog dana u svakom pogledu sve više napredujemo, reče tada mlađani Slavko Štimac u kultnom filmu Emira Kusturice Sjećaš li se Doli Bel, iz 1981. godine, tako napredujemo i mi kao društvo, pa tako i Srpska pravoslavna crkva (SPC), o kojoj je ovde reč.

U „ono vreme“ o kome govori Kusturica u pomenutom filmu crkva je bila odvojena od države, pa u skladu sa tim i njen položaj se bitno razlikovao od današnjeg – država ih je skrajnula na periferiju društvenih zbivanja, nit’ ih je pomagala nit’ proganjala, bili su ostavljeni sami sebi i svojim vernicima i rekao bih da je njihov tadašnji položaj bio časniji od ovog današnjeg. Danas su bezpogovorni pratioci režiima i uz Mileta od Laktaša njegov glavni oslonac. U pitanju je svesni oportunistički stav prema vlasti, a politika aktuelne vlasti nije baš takva da je crkva bezpogovorno prati. To bi morali da priznaju i najveći pobornici takve crkvene politike, jer u suštini to je jedna ćiftinska politika koja če kao takva kad tad biti i prepoznata. Nažalost to je danas i glavni kriterijumi po kojem se crkvena vlast bira, a ista je situacija i sa vernicima, običnim narodom, koji je svesnom politikom doveden do ključnog verovanja – ćuti, samo da ne bude gore, rata posebno, što je i glavni razlog konstantnog serviranja vesti o zlim vremenima koja nam predstoje.

Naravno i među visokim crkvenim dostojanstvenicima ima opozicije takvoj politici, jer između materijalnog koji očigledno prati takvu crkvenu politiku  i duhovnog ipak postoje neke razlike, a javno je to puklo u nedavnoj besedi banatskog vladike Nikanora koji je povodom ponosa godine koji nas očekuje u septembru – Beograd, prestonica Euro Pride, ustao i rekao:

“Ja ovog momenta danas ustajem i kunem kleću, prokleću sve one koji budu organizovali i učestvovali u tako nečemu. Ja toliko mogu, da imam oružje i to bi upotrebio, tu bi silu upotrebio samo da ga  imam, ali ga nemam. Hoćemo li da slušamo onu koja je oskrnavila našu zemlju, kojoj ako izgovorim ime, onda ne mogu božije ime izgovarati. Koja  je dozvolila da njen rođeni brat bude otac njenog sina. Hoćemo li to prihvatiti, a vi znate o kome ja govorim. Nit je naše vere, nitje našega porekla, nego je neprijatelj. Koljači srpskoga naroda. Njezini roditelji i dedovi su bili neprijatelji , koljači srpskoga naroda …”  

Vladika Nikanor se u konkretnom slučaju usprotivio takvoj politici, izbesedio to što je rečeno i naišao na odijum dežurnih glasnogovornika, od kojih, siguran sam, ne mali broj ne misli onako kako govori – ili mora da govori, na isto se svodi.

I sada svi po difoltu osuđuju tog hrabrog čoveka, očigledno prslog zbog ukazane nam tolike počasti – “Naša prestonica je dobila istorijsku priliku da bude prvi grad u jugoistočnoj Evropi koji će organizovati EuroPride”, kaže se u jednom od mnogih medijskih naslova koji pišu o toj počasti. Procena je da će tim povodom Beograd posetiti više od 20.000 turista (čitaj LGBT poklonika, iliti pedera, što bi se po tradicionalnom nazivu na ovom prostoru za tu pojavu reklo), kaže se dalje u tom euforičnom napisu.

A niko se ne pita kako smo mi kao društvo toliko napredovali da nam tolika počast bude ukazana, niti ko je u ime nas tu počast prihvatio. Niko ne pridaje značaj ni onome na šta ukazuju verski analitičari – da veliko nezadovoljstvo vlada u visokim crkvenim krugovima što se crkva nije ogradila od pomenutog događaja i pored toga što je i dalje na snazi suprotan stav crkve o toj pojavi.  

Ovaj autor ne veruje da u programu LGBT pokreta stoji da oni treba da budu ravnopravniji od onih heteroseksualne seksualne orijentacije, pa pitam šta oni i njihovi promoteri ovakvim performansima žele da postignu. Apsolutno se slažem da tim ljudima treba dati sva prava ovog sveta, ni manje ni više od ostalih, ali sam veliki protivnik nametanja njhovih stavova drugima, posebno ovakvim javnim manifestacijama koje nisu ništa drugo do demonstracija poruke – nikom nije lepše neg’ je nam’ … i javni poziv da im se priključite, jer je to neprirodno i lepše i vrednije od onog prirodnog, To nije ništa drugo do javna popularizacija toga i vrbovanje, onih neopredeljenih i onih što se pretvaraju, a što je najopasnije onih najmladjih koji još nisu imali prilike da definišu svoja seksualna iskustva.

E protiv toga sam, žestoko. Gospodo draga, priroda se poigrala sa vama, niste vi krivi za to i volite se, grlite se, ljubite se u lepoti doma svog, sa svojima, ali nemojte to činiti javno, to je ružno, jer time samo provocirate one druge da i oni, kao kontra miting, jednog dana sa uzdignutim alatom izađu na ulice i rade ove gluposti koje vi uporno radite. I ako postoji otpor prema vama, on nije zato što ste vi drugačiji, već zato što to drugačije hoćete drugima takvim agresivnim, a javnim nastupom da nametnete.

A što se države tiče, ja naravno ne raspolažem evidencijom ko je od njih vaš, ali držim da je  na ovom prostoru bilo neuputno da se za premijera postavi osoba te populacije – a ako je već postavljena – zašto da ne, onda neka se ponaša i javno demonstrira iste one stavove koji važe i za druge. Ako biste se tako ponašali, tvrdim da niko ne bi imao ništa protiv vas, tako da držim da su ova međusobna neslaganja, koja ošigledno postoje, rezultat isključivo vaše pameti i vašeg licemernog delovanja.     

Nemam nikakav problem da ljude drugačijih seksualnih orijentacija prihvatam kao potpuno ravnopravne, niti da ih na bilo koji drugi način degradiram, ali bih to svakako učinio, ako bi neko od njih tako napadno pokušavao da me ubedi u suprotno – naravno važi i obrnuto. Šta hoćete više od toga?   

Gospodo draga, to što vi činite je bezočna zamena teza – ne borite se vi za ravnopravnost, vi se borite za prevlast, a to vam neće proći. Naravno biće tu i opravdanih i neopravdanih nesporazuma, ali u kojoj društvenoj pojavi toga nema. Rešavajmo to u skladu sa zakonima ove zemlje – ravnopravno za sve, to je poenta.

* * *

I desilo se ono što je moralo da se desi – narod je rekao NE! Vladika Nikanor je potpalio bure baruta. Narod se spontano okupio ispred Saborne crkve i odatle krenuo ulicama Beograda. Iz fotografija koje se mogu videti na društvenim mrežama  u pitanju su nepregledne kolone građana, a među mnoštvom parola odabrao sam jednu – Ne damo vam svoju decu! 

A gle čuda – desila se i jedna do sada neviđena stvar. Našli su se na istoj strani ne samo ujedinjena opozicija već i vlast! Naravno svako iz svojih razloga – vlast, radi očuvanja svega postojećeg, a opzicija – sem nekih izuzetaka uglavnom proevropska, koja po difoltu prati Evropu čak i kad ovi pucaju sami sebi u nogu, a toga je u ovim smutnim vremenima na pretek. “Moj” N1, koga redovno pratim, i formalno evropski, koji je redovni pratilac svih protesta u zemlji – do najudaljenijih zaseoka,  u svom udarnom “dnevniku u 19”, ni pomena o ovom protestu. Tek u kasnijim Vestima kraći izveštaj uz procenu da je na protestu bilo negde oko 5.000 učesnika. NovaS je nešto izdašnija u proceni – oko 10.000, a te procene su ravne onom čuvenom Vučićevom prebrojavanju učesnika iz vremena protesta građana pod nazivom Stop krvavim košuljama.

Gospodo, šta je sa objektivnim novinarstvom, za koje se opravdano zalažete? Hoće li ono i kad se jednog dana za to izborite biti isto toliko objektivno koliko je to i danas. Urazumite se pa objektivnije izvestite o ovom buntu naroda čiji je nastavak zakazan za 28. avgust.

*U mom selu ima jedan opančar.  

Što on pravi dobre opanke !

Obuješ ih, popenješ se na soliter

i skočiš sa desetog sprata,

ti se razbiješ ko….., a opancima ništa!

Dragiša Čolić