Otvoreno pismo Zlatiboru Lončaru

Pročitah juče inspirativno pismo – zahvalnicu koju je našim penzosima uputio njihov voljeni. I kako se mnogi obradovaše (te pismo, te 3000 dinara extra na penzijicu), hvala Bogu imam komšije i prijatelje koji sačuvaše nešto zdravog razuma i dostojanstva. Jedan je ovde ne portalu, udostojio Agu i odgovora, ali ja neću. Neću ga udstojiti otpisa, jer ja pismo nisam dobila, a nisam dobila ni 3000 diara extra, a nisam dobila ni platu, ni zadovoljavajući tretman na kulturnoj sceni Srbistana. Treba, onako krišom, šapatom, da čujem bodrenja hrabrijih, da istajem, da imam najbolji portal na Balkanu, koji se čita i dalje, mnogo dalje, ali se o njegovom čitanju ćuti.

Ovu bih priliku iskoristila da se otvoreno obratim ministru za zdravlje, jer kako držim, onako laički, ovo je tema koja spada u njegov resor, a možda I grešim, možda je Zlatibor samo zadužen za onaj deo do plaćanja, a sve nakon toga nije mu poznato. Elem, poštovani (ovo iz čiste kurtoazije), već nekoliko puta sktrećem vam pažnju na sve lošije uslove u objektima Kliničkog Centra Srbije. Već nekoliko puta ukazujem vam na probleme sa lekovima koji su tobože stigli, pa se pacijetnti polome da sakupe dokumentaciju potrebnu za komisijsko odobravanje korišćenja ovih lekova koji su za život neophodni mnogima, a onda cvrc. Blaženim i haš-haš glasom, načelnica saopštava istinu, ako su stigli, nisu u Srbiju. Ona je podnela više od 150 zahteva od objave konkursa i ništa. Verovatno će od nove godine...

To verovatno je ono što ubija pacijetne po KC, verovatno je procena da su bolničke bakterije u ogromnom padu u odnosu na prošlu godinu, a verovatno je i da ste se prešli oko statistike, štimujete, nameštate kako vam odgovara, a izbori neće još skoro. Do izbora iskorenićemo sve bolnisčke bakterije, osavremenićemo odeljenja, nove mašine, skeneri, ma since fiction. Sa šnicama, pacijenti će dobijati i osmeh, a sa terapijom i ponudu nove, besplatne opuštencije u nekoj banji. Ali će do tada, najverovatnije, najteži pacijenti umirati od klostridije, koja se sveže ukorenila u dobro održavane bolnice. Kako – ne znate? Ali, mi znamo, samo vi ne znate.

Poštovani Zlatibore, vi očigledno niste svesni ni gde radite, ni u kakvim vam uslovima umire Srbija. Vas lično krivim i za odlazak ogromnog broja odlično školovanog medicinskog kadra, za odlazak medicinskih sestara koje su odlične, u svetu cenjene, samo ovde potcenjene, jer nema se...a može vam se.

Da zaključim, da vam ne trošim dragoceno vereme koje ćete provesti potpisujuči nove, zlatne ugovore za enormne boljitke po bolesne Srbe. Prvo, bolničke zgrade vam se raspadaju u prestonom gradu. Higijena po bolnicama i Domovima zdravlja je (provereno) ono što je tetkica kupila od svojih para. Potraživanja pokrivaju jednu krpu i jedan portviš, a o hemiji i da ne govorim. U bolničkim sobama, koje više podsećaju na ratne filmove, nego na evropske bolnice 21. Veka, nema tople vode, nema sapuna, toaletnog papita...a o hrani ne bih...previše je...potrebno je samo da probate, ništa više.

Zlatibore, siđite sa te planine i umesto kurtoazne šetnje po odabranim odeljenjima, procunjajte tamo gde se retko zalazi, u prave bolnice, sa pravim bolesnicima koji jedu pravu bolničku hranu, koji smrde, jer nema vode, koji pate od klostridije bez toalet papira i koji umiru nedostojno čoveku.

Fotogrfije su načijene mojoj rukom na jednoj od klinika KC Srbije, stidela sam se i fotografisala i svoju i vašu sramotu. Neka su vam na čast. I vama i onom vaše Agi, pa neka uzme te 3000 i gurne ih tamo gde svetlo ne sija, meni će biti lakše, a verujem i mnogima koji to mogu da zamisle.