Plivanje u govnima do guše
Naime, niko ne spori to da je jebena tranzicija svojevrsna kazna. Kada je ova zemlja u pitanju, onda je ta kazna višestruka, zbog Kosovske bitke, zbog Gavrila Principa, zbog komunizma, zbog espeesa i njegovih ideologa, zbog PUPSA, naravno, zbog Karadžića, Mladića i Republike Srpske, zbog Kosova i Metohije, zbog Miladina Kovačevića, zbog Nemanjića koji su jeli jebenim viljuškama dok su svi civilizovani zapadnjaci jeli nogama. Zbog svega i svačega, prosto rečeno. Zabavno je gledati sa koliko se žestine taj navodno na viskiju napredni svet obrušio da nas nauči pameti što smo bili ono što, po njihovim merilima, nije trebalo da budemo. Kao da nije bila dovoljna kazna već to što smo, kao narod ili bar jedan njegov deo, više od pola veka živeli iza gvozdene zavese pod diktaturom onih kojih su se oni, mislim ti zapadnjaci, plašili kao svinjskog gripa. Kao da smo mi izmislili taj jebeni komunizam i nakalemili ga ovde. A to što se ovde tako lako i masovno primio do dana današnjeg, druga je priča. I sad ti civilizovani koj su jeli nogama kad smo mi…dolaze ovde da nam podele packe, da nam jebu kevu, da nam pokažu kako smo se zajebali, a da svaka zajebancija mora da se plati. U stvari, kad se malo bolje pogleda, postaje jasno da iza toga stoji nešto drugo, a da sve pomenuto dođe samo kao izgovor, odličan izgovor pred svojom i svetskom javnošću, a i pred samim sobom, da se od jedne države napravi rezervat, a od jednog naroda kolektivno zamorče. Uspeli su da nas uz pomoć domaćih zamlata i psihopata uvuku u kolektivni pokolj, a onda da nas oljagaju i pred očima čitavog sveta prikažu kao monstrume, koljače i genocidne nakaze. A potom, poput “Milosrdnog anđela” koji će, valjda, biti upamćen kao najsramnija akcija civilizovanog sveta u istoriji čovečanstva, pristupe kolektivnom privođenju pameti onoga što je preostalo. I kako neko može da uzgaja bilo kakvu travku iluzije da isti oni koji su bombardovali nedužni narod, decu, žene, starce, bolesne, gladne, žedne, a ponajmanje one sa kojima su bili u konfliktu, sada tom istom narodu mogu misliti dobro. Niti mogu, niti misle. Tranzicija je, dakle, ovde završni čin da se život na ovim prostorima potpuno zatre u onom obliku u kojem je do nedavno bio poznat. Uostalom, čak i da nije ova namera postojala kao ideja rođena u nekoj monstruoznoj glavi, ona se ostvaruje. Možda sama od sebe, a? Možda kao kazna Božja? Ali, ono što se ovih godina može videti na ovim prostorima, ovakva koncentracija mučnine, siromaštva, beznađa… Uz enormno povećanje broja umirućih od jada i kancerogenih bolesti kao posledice bombardovanja, zaista deluje pakleno. I to pred očima uređenog, ozakonjenog, demokratskog sveta.
U takvim okolnostima koje neki samo naslućuju, a neki odlično znaju o čemu se radi, svako se spasava kako zna, brinući svoju brigu. I nema više zajedništva, nema nacionalnog interesa, nema ni države za koju bi nešto trebalo žrtvovati. Postoji samo potreba da se služi poslodavcima radi hvatanja što boljih pozicija ne bi li se kasnije sa stečenim parama i vezama po svetu pobeglo što dalje sa ovog prokletog mesta gde još zadugo, a verovatno nikada, ničeg lepog biti neće.
I koliko god se u početku činilo da to samo tako izgleda i da je nemoguće da neko do te mere otvoreno pristupa eksperimentu poživotinjenja čitavog jednog naroda, kako vreme teče sve je očiglednije da se javno radi na tome što bi, paradoksalno, trebalo pozdraviti kao izraz duboke humanosti prema življu koji bi, u skladu sa svojim genocidnim karakterom, jednostavno trebalo da bude zbrisan. Odavde se biraju najbolji čiji će mozgovi biti upotrebljeni za napredak nove imperije i čitavog čovečanstva. Sve ostalo, već sada je samo masa prepuštena samoj sebi i svojoj zlehudoj sudbini.
I sada dolazimo do jednog sasvim novog i zastrašujućeg značenja tranzicije u Srbiji. Radi se o humanom, mislosrdnom, ljudskom i na zakonu utemeljenom brisanju jednog naroda kao državotvornog. Valjda je i slepcima jasno da, kako stvari stoje, nije daleko dan kada na ovim prostorima neće biti onih koji bi se mogli deklarisati kao Srbi. A taj dan nije tako daleko budući da se posledice onoga što je ovaj narod preživeo u poslednjim decenijama tek mogu očekivati u svoj svojoj strahoti. Na žalost, u ovom slučaju, nema saveta, jedino što možemo jeste da budemo svesni činjenice da bi stvari trebalo gledati onakvim kakve one jesu, a koje, kakve li ironije, niko i ne krije od naših pogleda. Naprotiv, čak i ovdašnji političari pokušavaju da nam objasne kako smo totalno sjebani i da nam nema spasa ali se to, izgleda, teško probija do mozgova tranzicionih gubitnika koji sve vreme misled a misle kako su davno dohvatili dno ljudske egzistencije i kako je vreme da počnu da se penju ne shvatajući da penjanja nema i da samo od pojedinca zavisi koliko će ostati da pliva u ovoj kaljuzi ljudskog izmeta, bezumlja i beščašća.
Dakle, trebalo bi naučiti plivati, ako već nije sasvim kasno, bar onako kako plivaju drugi oko vas, ne birajući sredstva i pokušavajući da se održe na površni, koliko god je moguće i po svaku cenu. Razmišljanje na duge staze ovde više nema nikakvog smisla, toga polako mnogi postaju svesni i pokušavaju da uzmu od života ono što se može uzeti, jer život je jedan, a mnogi na ovim prostorima još ne znaju šta to znači čak ni u najosnovnijim crtama, a onda je došla tranzicija.
Ivan Rajović