Podgorica javlja - Svanula je rujna zora!

30. avgust ostaće zabeležen kao najznačajniji datum u modernoj istoriji Crne Gore. Desilo se čudo: Svanula je rujna zora! Svetla, ponosna, slobodarska. Pobedio je narod, pobedile su kolone, pobedile su litije, pobedila su izgladnela usta, zarobljene duše i obespravljeni mozgovi. Pop je pobedio raspopa, crkva je pobedila sektu, istina je pobedila laž, tradicija je pobedila zabludu; građanska Crna Gore je odnela pobedu nad podeljenim društvom punim supremacije i majorizacije.  S druge strane izgubili su mnogi: razne interesne sfere, lobistički krugovi, sitni koristoljupci, plaćeni novinari, brojni plagijatori istorije i u Crnoj Gori i van nje, ali pre svega i iznad svega, izgubio je oligarh, satrap i tiranin po imenu Milo Đukanović. Izgubio je i onaj Milo- komunista u srcu, i onaj Milo- nacionalista u malom mozgu, i onaj Milo- novopečeni Montenegrin u velikom mozgu, ali i onaj Milo- kriminalac u krvi! Pobedila je Crna Gora! Iako su neki skloni da nipodaštavaju trijumf opozicije uz obrazloženje da će Podgorica sada postati "satelit" Beograda, istina je potpuno drugačija. Crna Gora 30. avgusta nije izgubila svoju državnost. Naprotiv! 30. avgusta Crna Gora je postala država više nego ikada u savremenom dobu. S tim da je postala država koja je dostojna svog imena i svoje prošlosti, kaja ponosno grli i ljubi svoje velikane, koja sa Srbijom možda ne deli istu kuću i isto dvorište, ali deli istu istoriju, isti gen i isto poreklo. Na sreću mnogih, Crna Gora je ponovo postala Crna Gora! Na nesreću nekih drugih, prestala je da bude "Montenegro".

Državnost Crne Gore je nesporno pravo njenih građana

Državnost Crne Gore i njeno pravo na nezavisnost nikada nisu bili sporni. Da li je Crna Gora 2006. odlukom da obnovi svoju nezavisnost pogrešila, odnosno da li je tim činom napravila štetu ili uslugu Srbiji, pokazaće vreme koje dolazi? Ono što je nesporno: Crna Gora je i pre zajednice sa Srbijom bila samostalna država, i ima puno moralno i svako drugo pravo da sama odlučuje o svojoj sudbini. Ipak, ono što je sporno, jeste način na koji je do skora vladajuća klika u Podgorici uz podršku dela građana i pre 2006. radila na prepakivanju crnogorskog identiteta, koji je od obnavljanja nezavisnosti na ovamo bar u formi zvanične države, dobio oblik nakazne slike, potpuno suprotne od istorijskih cinjenica i pravog habitusa i Crnogoraca i crnogorske države. Zapravo poslednjih 20 godina Crna Gora je postala sve ono što su njeni vekovni protivnici želeli da bude: duhovno mala, dezorjentisana, osakađena za svoj koren, i ustrojena po želji i volji onih kojima miran i spokojan život i Srbije i Crne Gore nije u interesu. Da, Crna Gora ima pravo na nezavisnost. Da, Crna Gora ima pravo da u svoje ime odlučuje o članstvu u bilo kojoj vojnoj ili političkoj organizaciji... Ali, nijedna vlast, i nijedan vlastodržac nemaju pravo da prekrajaju istoriju, da izmišljaju jezik, i da u 21. veku od neformalne i nepriznate verske organizacije prave zvaničnu autokefalnu crkvu!

Kome je u interesu "Milov Montenegro"

Crna Gora, ili bolje rečeno "Milova Crna Gora" je par ekselans primer nacionalnog inženjeringa koji sa na Balkanu sprovodi od strane zapadnih sila. Da je neko početkom prošlog veka, recimo 1910. kada se Crna Gora uzdigla na nivo kraljevine, rekao da će ova država jednom okrenuti leđa Rusiji, odnosno da će se- što je još gore, odreći kosovskog zaveta i Srpstva, bio bi proglašen za zlonamernog idiota, a njegove reči bi bile kategorisane kao naučna fantastika. Ipak, to se u dobroj meri desilo. Naravno, ne slučajno, i ne samo od sebe. Udar na Crnu Goru je u stvari bio udar na svetlu nit srskog etnosa, na žilu kucavicu koja je u vremenu mraka, ropstva, i sveopšteg duhovnog i nacionalnog slepila, prkosno širom otvorenih očiju gledala ka slobodi. Naravno, razlozi za rasrbljavanje Crne Gore su vrlo prosti. Srbi su od strane: Engleza, Ugara, Nemaca, a kasnije i Amerikanaca percipirani kao remetilački faktor na Balkanu, produžena ruka ruskog uticaja, a Srbija kao država kao jedini potencijalni regionalni hegemon, koji je u stanju da okupi, ne samo zavičajno udaljene pripadnike svog naroda, već i druge okolne narode, i da na taj način može biti brana sprovođenju zapadne vizije Balkana. Po toj viziji, na Balkanu ne postoje države nego regioni, koji su ništa drugo do puki administrativni centri za lakšu transakciju zapadnog kapitala. Po toj viziji, od jednog jezika, a na osnovu njegovih narečja, pravi se više malih jezika, koji bi u nekoj kasnijoj fazi svi zajedno bili zamenjeni engleskim jezikom. Po toj viziji: crkve, manastiri i ostali spomenici kulture, nemaju duhovni i nacionalni značaj, već se njihova uloga svodi isknjučivo na to, da upotpune turističku ponudu.

30. avgust- pobeda litija i građanske Crne Gore

Litije su definitivno probudile refleks crnogorskog bića. Trenutak kada je režim Mila Đukanovića stavio svoje prljave šape na svetinje Srpske pravoslavne crkve, bio je trenutak crnogorskog "No pasaran"! Linija preko koje se ne prelazi... Poslednja linija odbrane sebe i sopstvenog identiteta. Da je kojim slučajem Milo Đukanović uspeo da do kraja progura svoj skaradni zakon o navodnoj "slobodi veroispovesti", možda bi Crna Gora trajno iz svog genetskog koda izbrisala Njegoša i Svetog Petra Cetinjskog. Možda bi konačno i zauvek postala Crna Gora po želji Mila Đukanovića ili Milovana Đilasa pre njegovog pokajanja. Postala bi Crna Gora koju na svet nije donela i održala sablja Marka Miljanova, već macola u rukama onih koji su rušili staru Njegoševu kapelu na Lovćenu.

No, bez obzira na to što su litije dale ključan doprinos padu DPS-a, samu smenu režima treba gledati kao veliku građansku pobedu, i verovatno primaran zadatak nove vlasti biće da izgradi državni i društveni sistem po meri svakog građanina Crne Gore. Na kraju krajeva, Crna Gora je zahvaljujući izbornim rezultatima od 30. avgusta umesto vlasnika, konačno dobiti vlast! Doskorašnji vlasnik Crne Gore, Milo Đukanović, izgubio je glavnu polugu moći i uticaja uz pomoću koje se preme državi odnosio kao prema ličnoj prćiji. Istina, Đukanović će još neko vreme ostati na funkciji predsednika, ali kako sada stvari stoje, to će za Mila biti samo na dve godine oročena udobna loža iz koje će moći da gleda svoj konačni politički pad, i svoju selidbu na smetlište istorije... Jednino mesto koje Đukanović, dok je sveta, veka i ljudi, zaista zaslužuje.