Polikitologija kao školski program

Hirurg operiše, zidar zida, pekar pravi hleb... A šta radi političar? Pogotovu, ako znamo da je školsku klupu zamenio skupštinskom, da u životu nema 5 minuta prakse ni iz menjanja gumice na slavini, a da je do doktorske diplome došao preko partijske knjižice?

U nekoj verziji „Kefalice“ (za punoletnu decu sa biračkim pravom) odgovor bi bio prost: „Političar je čika koji lepo priča da bi još lepše živeo“. Jedina aktivnost kojom obezbeđuje višegodišnje hranjenje sujete (a, bogami, i škembeta) je – pljuvanje u mikrofon!

Pri tom je objekat pljuvanja promenljiv: od partijskih drugova koji nisu „na liniji“, preko „stranih plaćenika i domaćih izdajnika“, krvožednih komšija koji jedva čekaju da naša vekovna ognjišta pretvore u zgarišta, pa do tih mrskih evropejaca kojima je guranje listića u glasačke kutije pederska predigra za smenu nesmenjivih.

Jer, suština ovdašnjeg bavljenja politikom je upravo ta – pretvaranje sopstvene pljuvačke u opojni nektar svevlašća. Po mogućstvu onog večitog, vo vjeki vjekov, amin.

I dok je Isus morao da koristi polovinu božanske genetike da bi od vode napravio vino (tzv. „čudo u Kani“), za pretvaranje sopstvene pene na usnama u privilegije vladarskog statusa potrebno je samo malkice mađioničarske tehnologije podmazane TV kanalizacijom. Stoga nije na odmet da još jednom ponovim: to što rade džeparoši, mađioničari i političari su srodne aktivnosti – odvlačenje pažnje da bi se izvadio zec iz šešira, novčanik iz džepa ili uterao rejting u glave naivnih voajera političkog Imaginarijuma.

Zbog toga je ovde vera u Vlast iznad vere u Boga. Isus je hiljade sledbenika nahranio sa 7 vekni i par ribica, ovde su apetiti mnogo veći, male ribe su nedovoljne, narod navučen na velike reči se zadovoljava jedino - kitom. Ili bar sardinama iz robnih rezervi, uz grašak, pirinač i poneki grafikon pred kamerama...

Tako dođosmo do suštine:

Možda školski program televizije Pink nema dovoljnu minutažu iz matematike, fizike i stranih jezika, ali edukacija iz ostalih oblasti je više nego uspešna. Pored seksologije koja se obavlja danonoćno, časovi geografije enklava, ekonomije boljitka i pažljivo probrane istorije (red nepobedivosti, red paćeništva) se održavaju svakodnevno. A ako tome dodamo da je osnovna funkcija TV stanica sa nacionalnom frekvencijom versko obrazovanje u nepogrešivost vlasti, onda trenutna priča o raspodeli televizijksih kanala dobija totalno druge dimenzije.

Ispada da svi naši TV Hepinkeri i ne rade ništa drugo osim školskog programa. Istina, za razliku od normalnog školstva koje se trudi da od dečurlije napravi zrele ljude, ovde je ceo koncept „on-lajna nastave“ usmeren ka tome da od zrelih ljudi napravi naivnu dečicu.

Stvarno, koliko treba biti na nivou deteta predškolskog uzrasta da bi se verovalo u Deda Mraza? Da čarobni deka iz svoje torbe izvlači koridore, investitore i privredni procvat? Ili, ako je u pitanju pubertetski mentalni uzrast, da moćni vođa (navijača?) može svojim TV bicepsima da iščupa zemlju iz svake krize? Pljuvačka po bivšoj vlasti sigurno nije zamena za naftu i gas. I, konačno, koliko časova vanrednih konferencija za štampu je potrebno da narod koji „ne razume, Goco“ istovremeno proguta i najgoru zimu i neviđeni boljitak?

Školski program her Gebelsa uspeo je da od pljuvačke po Jevrejima načini gorivo za krematorijume. Školski program Severne Koreje učinio je da plamen ljubavi prema Vođi bude nezamenljivi energent. Zato je ovde trka za nacionalne frekvencije podjednako folirantska kao konsultacije sa opozicijom o formiranju vlade. Zar iko normalan može da pomisli da će Regulatorno telo za Elektronske Medije dopustiti da nezavisni duh novinarstva zagadi poslušničke frekvencije? I do sada je kablovsko šaputanje neprijatnih istina ometalo časove zaglupljivanja nacije, zašto bi im pojačavali domet? U Dudulajcu i okolnim dvopadežnim krajevima niko nije čuo za Jovanjicu i spregu mafije i vlasti, zato su tamo izborni rezultati poznati 3 meseca pre zapisnika Izborne komisije.

Hitlerov dolazak na vlast obezbedio je njegov ortak, Rem, uz pomoću svojih batinaša. Naš REM opstanak vlasti obezbeđuje kriterijumima za dodelu nacionalnih frekvencija. Šta, N1? Nova S? Dužina kablova vaših mikrofona, vrsta i količina pljuvačke na njima vas apsolutno diskvalifikuju! I, aman, gde vam je lektor, ne kaže se „Vučića smene“ nego „Vučić sa mnom“!

Na kraju…

Ja sam poslednja osoba koja bi smela da se smeje nad primedbama REMa iz oblasti jezika. Pa u naslovu ovoga teksta stoji „polikitologija“ a ne „politikologija“! Mada, jedino patriotski poznavaoci SrBskog jezika bi brigu vlasti o narodu mogli ispravno da pročitaju: u pitanju je – boli...kito...logija. Zato, ljudi, hajde da malo ugasimo televizor, uključimo mozak i vratimo se elementarnom obrazovanju. Jer najveće pravopisne greške koje se ovde prave su one načinjene olovkom, na glasačkom listiću.