Politička pedofilija i ostale perverzije

Notorna je činjenica da se politika ovde doživljava kao oblik seksualnih aktivnosti. Da li je to posledica genitalne frustriranosti učesnika ili nešto drugo, trebalo bi da kažu stručnjaci. Naravno, pravi stručnjaci iz oblasti psihologije, a ne dileri italijanskih cipela, ljubitelji plavookih vanzemaljaca ili „teslolozi“ sa medicinskim titulama. Ili je to nekakva bolesna kombinacija onog „da je rat nastavak politike drugim sredstvima“ i hipičaste parole „vodite ljubav, a ne rat“? A ako tome dodamo i ono „u ljubavi i ratu sve je dozvoljeno“, dobijamo žalosnu sliku naše stvarnosti, gde je orgijanje na političkoj sceni u rangu porno kanala, uključujući i one koji nadrastaju normalan ukus i propisane etičke (18+) dimenzije.

Podudarnost da osobe preko 18 godina imaju pravo i da glasaju, i da blenu u eksplicitne akcije na TV ekranima, imala je za rezultat hiperprodukciju propagandnog materijala u svakoj predizbornoj kampanji, TV Dnevniku ili redovnoj konferenciji za štampu. Umesto bajke o uspaljenoj lepotici i slikovitog prikaza principa rada klipnog motora, biračima se nude bajke o svetloj budućnosti i diluje viagra boljitka. A kako smo baš zahvaljujući njemu, Alehandru Eldoradu izbegli „španski scenario“, španske mušice i ostali afrodizijaci nacionalnog ponosa masovno se roje iznad smrdljive gomile prošlih nesvarenih obećanja.

A šta ćemo sa onima koji su svoje punoletstvo višestruko prepunili?

U našoj bajkovitoj stvarnosti deke i bake ne pričaju bajke svojim unucima. Naprotiv, oni su ti koji sede u krilu Velikog Vođe i otvorenih usta slušaju o veličanstvenim uspesima i zlim tajkunima. Pri tom ih klackaju i neprikladno pipkaju za uspomene na mladost provedenu u doba kada su šarene laže vukle na neku drugu, crvenu boju demagogije. U međuvremenu crveno je prešlo u pink, a bandiera rosase se ofucala, izbledela i postala ružičasta kaka u uglu ekrana.

Ono što je ostalo isto je predigra u kojoj političari na čeličnu pesnicu kojom vladaju navlače rukavice umiljatosti. Zatim njima, pred objektivima zaduženim za maskiranje objektivnosti, maze kuce, mace, krave i, naravno, dečije glavice.

Dakle, predizborni spot u kome se Veliki Vođa igra vozićima i voza svoje birače nije ništa novo. Inovacija je u tome što je u promociji spota iskorišćen veličanstveni dribling samozabranjivanja. REM, institucija za očuvanje medijskog monopola vlasti – znači isti oni koji psovanje političkih protivnika proglašavaju za njihovu „većinsku prisutnost u medijima“ – zabranio je spot. Zabranjeno voće je slađe, tako da u ovom trenutku nema građanina koji nije (uz zgražavanje ili oduševljenje) odgledao isti. Pošto su „remadžije“ (oni koji su uREMili svoj obraz za plaćene funkcije u REMu)odradili svoj deo posla, na scenu je stupilo pravosuđe.

Naravno, u pitanju je „slučaj tajnog pedofila“gde je Igor Jurić, stegonoša borbe za prava dece (pogotovu pravo da ne budu silovana i ubijena), naivno upao u zamku Službi za očuvanje partijske bezgrešnosti.

Zašto je slučaj „cinkaroša Jurića“ neuporedivo bitniji od zloupotrebe deteta u propagandnom spotu vladajuće stranke?

• Najpre, sam Jurić je svojim činom pretvaranja lične tragedije u građansku akciju zviznuo debelu šamarčinu aktuelnoj vazelinokratiji. Kakva, bre, „građanska inicijativa“? Zna se kako funkcioniše sistem u Srbiji! Đuke (i ostale Đukele) laju po Skupštini, Vulizinski uvlakači iz anusa Vođe čupaju mudrost da bi je pretvorili u zakonske predloge, a Maja Preletačević svojim zvoncetom omogućava da dresirani čopor poslušnika to pretvori u važeće propise. Presedan, da pojedinac bez partijske knjižice (pa makar to bio otac nesrećne Tijane) izgura nekakav zakon, ne sme se nikako ponoviti!
• Snaga vazelinske piramide je u tome da se njen temelj nalazi na vrhu. Što je vođa veći, njegova senka pravi veću hladovinu onima ispod njega. I, naravno, alibi za svaki mršavi prestup ili debeli kriminal – drpanje tuđih žena, muvanje sa devizama, ugrađivanje u (polu)javne nabavke ili prodaju oružja… Zna se: Napad na Jutku je napad na Vučića. Isto važi i za tetkine pare, lažni doktorat ili namensko pljačkanje.
• Stoga je bilo neophodno da se svi mogući i nemogući uzbunjivači jednom za svagda raskrinkaju kao nepouzdani lajavci, koji bez trunke dokaza blate moćnu piramidu nesmenjive vlasti. Jurić se upecao na bačenu udicu, a svoj ugled borca za pravdu umazao ljigavom baricom, koja se neprekidno sliva niz blještave stranice vazelinske piramide.

Naravno, postoji minimalna verovatnoća da nekakav budžovanski pedofil drema u vrhu vlasti. S druge strane, agresivna (čak bezdušna!) reakcijaMUP-Štrumfete, neuporedivo više govori u prilog pretpostavke da je u pitanju nameštaljka. Jurić je lažov, neprijatelj vlasti, zato njemu se može javno, pred kamerama zviznuti šamarčina: „A gde ste vi bili kada su vam silovali i ubijali dete?“

Pitanje je užasno, odvratno, ogavno, ali će, kroz nešto izmenjenu formu, kroz par nedelja biti aktuelno i upućeno svima nama. Dakle: „Gde ćete biti 21.6. kada vam budu silovali izborni sistem i ubijali ustavni poredak Srbije?“

Pitanje se može uputiti i na drugu stranu:„O, svemoćni vladari i gospodari naših sudbina, zašto lepo ne spojite vaš slogan i vaš redni broj?“ Umesto parola „za našu decu“ i „zaokružite broj jedan“ (narodski „kec“), neka na svim bilbordima, flajerima i ekranima budejasno i glasno: „Kec za našu decu“. A kada biračko telo bude zaokružilo keca... Hm, sve mi se čini da nam kecanje ne gine!