Politika umiljatog jagnjeta
Foto: 
Beverley Goodwin

Politika umiljatog jagnjeta

Rusija je veliki istorijski multinacionalni projekat; ne možeš sagledati zemaljskim okom šta je sve bila, šta jeste; ni najtananijim čulom naslutiti šta će biti u istoriji sveta i naroda. Njen brod čvrsto plovi, a tragom tog broda, sledeći fizički zakon manjeg otpora sredine, plovi jedan mali, bedni, siromašni brodić sa zastavom Srbije širom nego glavni jarbol.

Ruski brod dočekao je hrabro Napoleona, sklapao saveze sa našim neprijateljima i na vodi i na kopnu, pa ih raskidao; podnosio ratove imperijalističkih sila; savladao bune među sopstvenom posadom, krstio se i pokrštavao, menjao imena, pravce i veroispovesti. Mi smo imali čast da plovimo njegovim tragom tokom dva svetska rata naroda svih jezika i koža. Stradali smo, ginuli smo, krvlju topili srpske oranice sa idejom nekog boljeg sveta u kojem će čovek biti – čovek. U ime budućnosti, sahranjivao je ruski kapetan i živog čoveka, gurnuvši ga sa palube u more, među ajkule. Isto su činili i srpski kapetani, gledajući kako se u perspektivi rađa novo sunce i bolji čovek, koji će razumeti i podneti žrtve predaka.

Rasla je Rusija između visokih zidova hladnog rata i okeanskih struja, a rasla je i Srbija, sakupljajući u preseku puteva velikih brodova sve što je padalo sa njihovih trpeza. Težeći da osvoji nesvrstana i neutralna mora, Srbija je izrasla kao plod politike umiljatog jagnjeta, koje sve ovce sisa. To jagnje je danas poraslo u ovcu i to vrlo metiljavu – koliko god je hraniš, nije joj dosta i ne napreduje.

Još se postavlja pitanje među moreplovcima i istoričarima da li je potonuće Srbije posledica delovanja spoljašnjeg ili unutrašnjeg neprijatelja. Brodski dnevnici su nestajali, pojavljivali se sa neobjašnjivim sadržajima, u velikom neskladu sa izjavama svedoka i brodolomnika. Ko će doznati pravu istinu, kad se sve mistifikuje? Kada je zid među morima naroda srušen, srpski brod se još uvek ponašao kao da je zid tu. Novi i stari brodski kapetani kroz brojne pomorske ratove, smene kapetana, unutrašnje pobune, nekako su sačuvali jedra i kobilicu broda, mada bez kompasa i ostalih navigacionih pomagala, osiromašenog za dve trećine posade, bez zaliha u potpalublju. Evo brodimo dvadeset godina uz pomoć zvezda i ptica po nekom fatalističkom kursu, izbegavajući zavodljive glasove sirena, oštre stene liberalizma i kapitalizma, nemoćni da po suncu odredimo poziciju, a nautičke sprave su nam ajkule davno izjele i svarile. Naša tranzicija između svih morskih opasnosti postala je epska potraga za nedostižnim.

Kažu analitičari i istoričari, da je naš istorijski kurs uvek bio negde blizu raskošne i izdašne ruske lađe, i da nema te bure i tog tajfuna, da nema tog kapetana i te posade koja će brod zauvek oduvati na zapad. Parada naše ojađene flotile samo je jedan u nizu dokaza opredeljenja tog istorijskog, nacionalnog, verskog i bratskog istočnog kursa. Neki drugi pričaju kako brod najpre mora negde da pristane, da obnovi zalihe, da se pobrine za posadu i da bude popravljen, pre nego što se otisne dalje. Posada ćuti, izvršava zadatke i ne govori ništa.

Kuda god da je krenuo ovaj naš brod, pristati nećemo još dugo. U mimohodu, sve druge brodove bratski pozdravljamo, mašemo im, čestitamo, obećavamo im pomoć i podršku, ponekad tražimo od njih da nam doture koje burence i propuštamo ih. Malo smo i gusarili, ali otkad je to postalo kažnjivo pred međunarodnim sudovima, pljačkamo samo sopstvenu posadu. Naš novoizabrani kapetan sa svojim oficirima, iako još ne može da preboli žutokljunačku morsku bolest, i nije još nije naučio kolikim ljudstvom i zalihama raspolažemo, niti  pobacao suvišni teret, već bi da se takmiči sa čuvenim svetskim pobednicima svih trka. Brine me, da li ćemo se vratiti razumnom i ekonomski održivom kursu, ili smo na putu, zajedno sa našim monomanom na kormilu, da se skršimo negde u nedođiji, u potrazi za fatamorganama, odakle nas ni za guano đubre nekog budućeg srećnog naraštaja ne mogu sastrugati?

Sanja Simić

Komentari

Komentari