Potresi u Srbiji i otvaranje mišijeg porodilišta

Neko sa manjkom pesničke žice (i viškom optičkog kabla) umesto ovog naslova stavio bi samo ono narodno: „Tresla se gora, rodio se miš“. Ali u eri bombastičnih izjava Velikog Vođe, narod je već debelo na(v)učen na dramatičnu predigru vanredrenih obraćanja i redovnih konferencija. Tu se prvih pola sata diluje blaga jeza budućih ratova i neizvesne sutrašnjosti, da bi se, sat, dva kasnije, širio žestoki optimizam privrednog procvata i neizrecivog boljitka.

Pesnička duša našeg Velikog Recitatora je za 12 godina apsolutne vlasti, prilično smanjila srpske teritorije, ali je drastično obogatila srpski jezik. Stvarno, ko je pre njegovog ustoličenja (i uzurpacije medija) koristio reč „boljitak“? Ko je pre 15, 20 godina akcentovao reč „tužilaštvo“ na 3. slogu? Ono nakaradno „tužilAštvo“? A od pre tri dana su i prilozi za vreme doživeli boljitak! Nema više sutra, preksutra, naksutra… Ono naksutra je posle najave Njegovog obraćanja za 72 sata pretvoreno u – malo sutra!

U trenutku dok počinjem ovaj tekst, do svečanog (istorijskog?) obraćanja ima još par sati. Ali, evo, nešto mi se javlja, da će trodnevno, duboko razmišljanje Velikog Manipulatora da završi kao još jedno sviranje Kurtiju i međunarodnoj zajednici. Šta će da im svirne naš Veliki Sudac? Ofsajd? Faul? Nekakav „žestoki protest“? Ili će da iz džepa sa crvenim i žutim kartonima da iskoči nekakva nova rezolucija? Pljuvanje pod prozor belosvetskim moćnicima ovde uvek završi upotrebom nekakvog papira, bilo toaletnog, za uklanjanje tragova smrdljive politike, bilo kao maramica, za cmizdrenje nad njenim posledicama.

Naravno, daleko od toga da sam vidovit. Međutim, decenije praćenja medijskih manipulacija, plus jutrašnje (petak, 13.) šetanje po podobnoj, dresiranoj TV kanalizaciji bilo je dovoljno rečito: Šiljkanje MIG-ova po beogradskom nebu je samo titranje međunožnih visuljaka mlađanim „dogodinašima“ i vernim slušaocima Danice Crnogorčević.

Jer, ako je jutros (65 sati od najave sudbonosnog obraćanja) prva vest na Pinku, B92, Hepiju, itd. bila otvaranje kineske fabrike gumenih proizvoda (a ne zaštita Srba) onda je sve jasno. Durex, braćo, durex, a ne zveket tenkovskih gusenica i na-MIG-ivanje međunarodnoj zajednici! Ono „triput mećeš, pa okrećeš“ što bi rekli štedljivi Piroćanci naučeni na reciklažu.

U međuvremenu, 72 sata su istekla, i On nam se, ah, obratio!

Naravno, uz reciklažu više puta prosutih velikih reči. Ne, neće biti proglašavanje „okupacije teritorije“ jer je to… ček da pogledam… „To bi značilo da mi priznajemo teritoriju Kosova i Metohije kao teritoriju druge države“? I to je onda „izdaja koja se kažnjava sa najmanje 10 godina zatvora“? 

Čekaj malo, „najbolji studentu Pravnog fakulteta“… Kako to da je tvoje prihvatanje tuđe vlasti na delu tvoje teritorije rodoljubivi čin, a da je proglašavanje tuđinske vlasti za okupatorsku – izdaja? Možda zato jer je okupator rođen na toj teritoriji? Što je bio „nacionalna manjina“ (bez obzira što je činio nacionalnu većinu) i što je zahvaljujući tvojim „patriotskim snagama“ (Sloba, Šešelj...) na toj istoj teritoriji bio obespravljen? Zar nije ono „Oj, Srbijo iz 3 dela, ponovo ćeš biti cela“ upravo i pokrenulo šiptarski ustanak, bojkot institucija Srbije i, uz pomoć Monikinog opuška iz Oralnog kabineta, dovelo do trenutnog st(?)anja?

Ispada da posle 12 godina postepene i lagane predaje Kosova (što  je Đinđić proročki nazvao „kuvanje žabe“) sada, naprasno tražiš „status quo ante“! Za sve ono što si godinama davao Tačiju, Haradinaju i Kurtiju, sada vičeš „puj pike, ne važi“?  U 55-oj godini svog života (gde si 3 decenije bio saučesnik, a 12 godina glavni akter u događanjima) sada se, poput malog deteta, bacakaš i vičeš „vrati mi moje igračke (...tablice, Gazivode, platni promet, itd.)“? Poništavaš sve svoje „mudre“ poteze, i tražiš nekakvo „ante“?

Da li to prizivaš ime onog Ante Markovića, čoveka po kome ste svi vi naci-ložači (naroda i bogomolja) pljuvali krajem 80-ih? Čoveka koji je jedini bio protiv ratova? Da je Antina Jugoslavija opstala kao labava EU-rolika konfederacija (ili se bar mirno i sporazumno raspala) nijedna majka ne bi zaplakala. Jedine suze bi prolivali političari kada bi, poštujući zakonske principe demokratije, posle isteka  mandata napuštali kabinete, luksuzne rezidencije i vraćali ključeve službenih vozila.

Ali, batalimo cviljenje nad bivšom glupošću i propuštenim šansama. Vučićevo cviljenje da dobije „status quo ante“ (po naški „povratak na prethodno stanje“) nije ništa drugo do javno priznanje da je ispao glup i da nije dorastao medijskoj slici koju je godinama stvarao.  Od hepinkerskog imidža svemoćnog vladara koji oko prsta vrti belosvetske političare, dobili smo Malog Aleka, dečkića koji cvili „neću da se igram!“.

Vidi, Alek… Vraćanje zubne paste nazad u tubu, pretvaranje riblje čorbe ponovo u akvarijum (što reče  pokojni Đinđić) i ponovno popunjavanje debelog creva prosutim sadržajem nije moguće. Čak ni uz pomoć Vulinovog vazelina! To što vraćaš nekakav „vojni rok od 72 dana“ (ups, 75!) je apsolutno nedovoljno da se nekakav vojni obveznik obuči za ratna dejstva. Ali je više nego dovoljno da mu se ispere mozak tokom „političke nastave“! Šta, današnja deca ne gledaju Pinkov „Nacionalni dnevnik“? E, vala ima da gledaju, pod moranje i maskirnu uniformu!

Zato, za kraj, nagradno pitanje:

Ako Vrhovnom komandantu treba 72 sata da smisli nekakav plan akcije, kako će da prođe vojska pod njegovom komandom posle 75 dana obuke? OK, možda je on za tri dana naučio da prži palačinke, ali zar nije, tokom decenija svoje vlasti, svima nama, a pogotovu nesrećnim Srbima na Kosovu, debelo – zapržio čorbu?

Autor Zoran Petković