Putin dolazi - Aktivni patriotizam ili: volite li Srbiju?

Razmišljam ovih dana, u susret prazniku Oslobođenja Beograda i dolasku ruskog predsednika Putina u našu napaćenu, ali nepokorenu Srbijicu, šta je pravo značenje reči patriotizam i ko su danas ljudi koje možemo bez dileme nazvati patriotama? Da li je ostalo nešto od naše ljubavi za domovinu, kojoj smo posvećivali prve stihove i pismene zadatke u školi? Ako i jesu pretekle neke mrvice, na šta treba konkretno da usmerimo tu ljubav i kako da je artikulišemo: žigosanjem „izdajnika“, urlanjem po desničarskim skupovima, tetoviranjem mape Velike Srbije, vojnim paradama, plaćanjem poreza? Polazeći od tuđe, ali mudre misli da je prava ljubav – samo aktivna ljubav, pitam se da li je moguće ostvariti nekakav ideal aktivnog patriotizma danas u Srbiji?

Svi se slažemo da Srbija ima brojna prirodna bogatstva i lepote, što i stranci ističu. Postoji taj zanimljiv kontrast kultivisane prirode od Vojvodine, preko pitomih brda načičkanih voćnjacima u Šumadiji, ograđenih prirodnim živicama, sa divnim lovištima gde srne i zečevi preleću polja u hitrim skokovima, a sa stoletnih hrastova posmatraju ih jastrebovi; sve do divljeg Juga, sa visokim planinama, opustelim selima, gde još ponegde teče bistra i pitka izvorska voda i jure se vukovi sa medvedima. Da ne govorim o rekama, divljoj Drini, lenjoj Savi ili ćudljivoj Moravi, jer nam je vode – za ovu godinu – preko glave. Volimo li Srbiju u toj prirodnoj raznolikosti? Da li bismo patili negde na Kavkazu, ili u Kaliforniji za pitomom zemljom, pašnjacima i šumama, klisurama i jezerima? Ako je ovo jedan vid ljubavi prema otadžbini, zašto je onda svesno i namerno uništavamo sejući oko sebe gomile smeća gde god stignemo? Da li smo toliko besni što smo siromašni, potlačeni, nepriznati među narodima, da taj bes prenosimo i na prirodu? I zaista, da li biste ikada, tamo negde u tuđini, pustili suzu za zelenu Srbiju?

Možda ipak više volimo srpsku istoriju i u njoj pronalazimo heroje iz prošlosti, primere „čojstva i junaštva“, kao i ostatke te istorije razasute svuda, od neolitskog Lepenskog vira, antičkih naselja, preko srednjovekovnih utvrđenja, sve do onih lepih gradskih zdanja u srednjoevropskom stilu? Omiljeni srpski legendarni junaci, kraljevi, kneževi, jesu li bili dokaz nepokorive srpske hrabrosti i volje, jesu li ostavili nešto za sobom vredno divljenja, kako su se nadali stupajući na tronove ili sa kuburama jurišajući na Turke? Vidite li u srpskoj istoriji duh velikog naroda ili se stidite tih konzervativnih nazadnjaka, ubica i tlačitelja? Možda gledate opet iz sinhronijske perspektive, sa stanovišta aktuelnih dešavanja, pa vam se ta istorija čini kao neprekidna smena ubijenih vladara, mračnija od povesti sicilijanske mafije? Vidite li zamagljeno, samo kroz objektiv savremene političko-demagoške upotrebe svetlih primera iz istorije? Šta biste tamo negde u Australiji ispričali nekom domorocu o istoriji svog naroda bez stida i crvenjenja poput seoske mlade?

Kada je u pitanju srpska privreda, ekonomski rast i uspon, demokratizacija i vladavina ljudskih prava, bojim se da bismo se silno namučili objašnjavajući te uspone i padove, korak napred, nazad dva, dok sve ne proglasimo čistom političkom mitologijom. Na kraju bi vam sagovornik začuđeno čestitao što ste preživeli potomak ljudi koji su pretrpeli sve moguće vidove političkog zla u svim oblastima života. Trenutna situacija u Srbiji sve bi nas silno obrukala. Kako nacrtati normalnom svetu to šizofreno prostituisanje između istoka i zapada, severa i juga, zavađanje pa razvađanje svetskih sila i sve tako unakrst. Kako objasniti da je Srbija mala država, ali velika ideja?

Mi koji ostajemo u Srbiji uprkos svemu imamo i taj jedini argument, da volimo svoju zemlju i da nikada ne bismo živeli „tamo daleko“. Ako to nije samo prazna fraza, ako smo ostali samo zato što nas nisu pustili da odemo, onda: šta je to što volimo? Evo sve dovedosmo u pitanje: nisu ni pašnjaci tako zeleni i nezamenljivi, nije nam ni istorija ni savremenost sjajna, gradovi su nam prljavi i siromašni, ekonomski smo propali i duhovno opusteli itd.  Mislim da pre svega treba voleti ono što čini Srbiju živom, a to su – ljudi. Ljudi buntovni, bandoglavi, uporni, žilavi, nesalomivi, spremni na sve, ljudi preduzimljivi, jaki, pametni, savesni, sposobni, pronicljivi, beskrajno prilagodljivi i duhoviti. Sa svim manama i vrlinama, ljudi spremni da naprave jednu pravu reviziju patriotizma i postave ga na zdrave osnove. Da očiste vazduh od patriotskog pozerstva, praznoslovlja i sitnog račundžijskog ekstremizma.  

Sanja Simić