Rajd protiv "Prajda"

Eh, kako je politika prosta stvar… Ljudi koji u životu nisu ništa drugo radili osim pljuckanja u mikrofone možda se ne razumeju baš u struku sa svojih diploma, ali se zato razumeju savršeno u mentalitet ljudi kojima manipulišu. U trenutku dok se Srbija klacka između traktora na severu i tenkova ka jugu, naprasno naš najveći problem postade nekakva „Parada ponosa“, ili, da prostiš, „Prajd“.

Pošto se cvet za baku (iščupan iz one kite za Kolindu) malkice sparuškao u inkubatoru za uzgoj mržnje, i kako je naprasno isparila sva pljuvačka po Šolak-Đilas  tajkunima, nova zvečka za zamajavanje vaskolikog srpstva nađena je u – ljubiteljima istopolnih genitalija.

E, sad… Zašto je javno iznošenje problema žalosne manjine (gej populacija čini 5-6% stanovništva) naprasno postalo briga ponosne većine, Svetog Sinoda i, njemu nadređenog, Većinskog Vlasnika Srbije?

Pitanje je, naravno, retoričko. Vladika koji čezne da opali plotun po Sodomi sirotih istopolnika, najpre bi trebalo da baci kletvu na kolege koji bludniče u Gomori svojih vladičanskih dvorova ili bar da preispita svoju veru u Gospoda. Jer, po Biblijji, Bog Otac je dokazao da ima dovoljno resursa da spali grešnike (ako mu baš smeta nepropisno korišćenje genitalija), a Sin Njegov da ima dovoljno samilosti za razvratne Magdalene i ostale grešnike. Zašto mu se onda nekakav sluga Njegov meša u božiji posao i svoje lične frustracije proglašava za Svete Istine? U 10 Zapovesti stoji: „Ne kradi“, „Ne laži“, „Ne čini preljube“... Ima čak i „Ljubi bližnjega svoga“ (bez preciziranja vrste i tehnike ljubavi), nigde se ne pominje „Ne guraj uda svoga u otvor jalovi“.

Naravno, u pitanju je politika. Izgleda da je dotični Nikanor ispod vladičanske mantije izvukao najkraći štapić,  dakle i obavezu da anatemisanjem istopolne ljubavi odradi vanbračne dužnosti u nakaradnoj zajednici Države i Crkve. Pri tome je podela uloga u medijskoj farsi prosta: Država (kao) organizuje „Prajd“, Crkva to (kao) brani, a pitanja nezadovoljnih seljaka, nepostojećih institucija i nerešenih problema na Kosovu naprasno prekriva šarena laža duginih boja.

Zapitajmo se:

• Kako to da se već nekoliko zadnjih godina organizuju „Parade ponosa“ bez incidenata, a sada, naprasno, to postaje sveopšti problem? Zbog onog „Euro“? Koliko znam, gadljivost na istoimenu valutu odavno je iskorenjena na ovim prostorima.
• Koja je razlika između malinara, taksista i ratara koji se bune i traže svoja prava, i mrskih nam pederčina koji rade to isto? Zašto smo prema protestima seljaka ravnodušni (mada ćemo, ako se usvoje svi njihovi zahtevi, ulje plaćati kao da je osveštano na Hilandaru), a javno pederisanje (koje, objektivno, ugrožava jedino naše iluzije) izaziva masovnu histeriju?
• Šta je to što „čuvare tradicionalnih vrednosti“ toliko izbezumljuje u činjenici da među nama postoje pederi? Između Srba i Šiptara postoji predmet sukoba i zove se Kosovo. Između Srba i Eskima predmet sukoba ne postoji. Dakle, šta je to, časni vladiko (ili mlađani delijo), čime te pederi toliko uzbuđuju da si spreman da okrvaviš ruke? Oni ti sigurno nisu konkurencija u lovu na ženke ili  prepreka na duhovnom putu ličnog prosvetljenja.
• Zašto niko od „čuvara porodice“ godinama ne diže glas zbog porodičnog nasilja? Nož, žica i pesnica su naše „tradicionalne vrednosti“ koje pune urgentne centre (a bogami i groblja!) jadnicama koje su imale nesreću da se rode na Balkanu a ne u Švedskoj.

U zemljama u kojima su (o, užasa!) legalizovani gej-brakovi i u kojima je (kuku, lele…) omogućeno usvajanje dece od strane nastranih istopolnika, rađena su brojna istraživanja koja su pokazala da ne postoji baš nikakav povećani rizik od pederičavosti kod maloletnika odraslih u takvoj sredini. Uostalom, i elementarna, čobanska logika to potvrđuje – ni jedan postojeći peder (uključujući i one koji bi da paradiraju) nije nastao iz homoseksualne veze, svi su rođeni u normalnim, heteroseksualnim brakovima. Ili, časni Vladiko, treba da, u cilju smanjenja broja nastranih, preventivno zabranimo svaki seks između muškaraca i žena?

Oni koji na pedere gledaju kao na gamad koju treba istrebiti, treba da spoznaju prosta činjenice:

• Niko od njih nije svojom voljom osetio nagon prema sopstvenom polu.
• Svi oni su građani Srbije koji jedino traže nekakva svoja prava. Na primer pravo da se ne negira njihovo postojanje, da ih ne šikaniraju zbog toga što su drugačiji, i poneku sitnicu: na primer, u slučaju smrti partnera da mogu da ga naslede ili primaju udovičku penziju.
• Nikakva terapija (a bilo je, kroz vekove, na hiljade i hiljade pokušaja – od inkvizicijskih tortura pa do elektrošokova i hormonalnih tretmana) nije mogla da izmeni elementarnu činjenicu: nekome se diže na golu Pamelu, nekome na golog Banderasa. A da li će kod ljubitelja Pamele Banderas koji liže bananu izazvati smeh ili bes? To neka ostane među njegova 4 zida.

Konačno, kako bi bilo da se svetovna vlast bavi nestašicom šećera, a ne peškirima po plažama? Da se crkvena vlast bavi duhovnošću, a ne telesnim otvorima stanovništva? I da, i jedni i drugi, zauvek prekinu sa protivprirodnim bludom nad mozgom običnog naroda.