Republika Srpska - 28 godina kasnije

9. januara na veliki pravoslavni praznik Svetog Stefana Prvomučenika, obeležena je 28. po redu godišnjica od osnivanja Republike Srpske. Bastion srpstva preko Drine, ili "sigurna kuća" za one Srbe koji zbog istorijskih okolnosti nisu imali tu sreću da se njihov zavičaj nađe unutar međunarodno priznatih granica Srbije.

Uopšte, teško je početi priču o srpskom entitetu u sastavu Bosne i Hercegovine, a ne pomenuti jednog posebnog čoveka. Ne, nije reč ni o Radovanu Karadžiću, ni o Ratku Mladiću, a ni o Slobodanu Miloševiću. Moja prva asocijacija vezana za Republiku Srpsku, bar u ovom trenutku nakon njenog 28. rođendana, kada je njen značaj jasan poput traga u snegu, ne ide u pravcu nekog od trojice političko-vojnih lidera Srba iz 90-ih godina. Prva pomisao vezana je za Dobricu Ćosića. Veliki pisac je 2012. na promociji svoje knjige "Bosanski rat", o Republici Srpskoj rekao sledeće: "Sva prava Srba preko Drine sadržana su u Republici Srpskoj, toj preskupoj, ali i jedinoj političkoj pobedi Srba u drugoj polovini 20. veka". Iz ove perspektive gledano, teško je reći da Dobrica Ćosić nije bio u pravu. Zapravo, Ćosić spada u onu grupu "teških" pisaca koji su svojim bistvovanjem i angažovanjem, ali pre svega odabirom tema za svoj rad podelili vreme u kojem su živeli. Ćosić, za jedne neprikosnoveno pero moderne književnosti- za druge promašeni čovek svoje epohe. Za jedne pisac koji je samo zbog svoje srpske krštenica uskraćen za Nobelovu nagradu- za druge, obično srednje talentovano škrabalo, kome je baš ta krštenica u smutna i teška vremena kada su se mnoge podele i nesreće već uveliko nazirale i donela status pisca. Od strane jednih Dobrica je bio, možda i pretenciozno nazivan "ocem srpske nacije", dok mu je druga strana potpuno neopravedno prišila anatemu velikosrpskog šoviniste.

Zapravo, u moru književnika koji su mnogo pisali, birajući lake i nevažne teme- Ćosić je bio jedan od retkih koji su mnogo rekli. Dobrica Ćosić je bio književnik koji je pisao i govorio istinu. Njegov put do istine , bar u književnom smislu, vodio je preko dve reke laži. S jedne strane, ogromna reka laži o Srbima, i s druge, nešto manje, ali prilično mutna i vijugava reka, puna srpskih laži. Dve reke laži, poput dve Morave, stapale su se romanima: "Deobe", "Koreni", "Vreme smrti", "Vreme vlasti", "Vreme zla" i drugim Ćosićevim delima, ali i u njegovom širem društveno-političkom radu u jednu veliku istinu! Istinu o Srbima, srpskim avetima i nesrećama, srpskim hroničnim porazima, i tek povremenim akutnim pobedama. No, pored mnogih velikih istina izašlih iz pera nekadašnjeg akademika, svakako jedna od najvećih vezana je za Republiku Srpsku. Ona zaista jeste preskupa, ali i jedina politička pobeda etniciteta kome su svetski moćnici u svojim poganim scenarijima već unapred nadenuli ulogu "balkanskih Kurda"- naroda lišenog države na zemlji sopstvenih korena.

U doba raspada iluzije zvane Jugoslavija, u doba u kojem su Srbi shvatili da njihova južnoslovenska karikatura napravljena 1918. nije nova srpska kolevka, već najveća srpska masovna grobnica- Republika Srpska je iznikla kao tračak nade da 20. vek, ipak, može doneti makar minimum zadovoljenja srpskih interesa.

REPUBLIKA NARODA, NE POLITIČARA!

Značaj i važnost Republike Srpske, njeno postojanje, nacionalnu i istorijsku težinu, treba odvojiti od lika i dela bilo kog političara. Bez obzira da li su učestvovali u njenom stvaranju, u njenoj odbrani, ili je danas vode, političari su samo incident na njenom putu iz prošlosti u budućnost. Možda čak i nužno zlo?! Republika Srpska je, pre svega, velika narodna pobeda. Trijumf Srba sa zapadne strane Drine u nastojanju da ostanu na svojim vekovnim ognjištima. U njenom stvaranju nema "Makijavelizma"! Ona nije cilj koji opravdava svako sredstvo za svoje postojanje. Ona je nasušna potreba autohtonog naroda jedne zemlje, da ostane svoj na svome, odnosno da spreči neko novo prinudno iseljavanje- pogrom, ili građansko obespravljivanje. Budite sigurni, da Republika Srpska nije stvorena, Srbi sa tog područja doživeli bi sudbinu svojih sunarodnika iz ostatka BiH, Hrvatske, ili sa Kosova i Metohije. Tačnije, ili bi bili zbrisani u nekoj "Oluji", ili bi bili osuđeni na tiho izumiranje. Drugim rečiima, da nema Republike Srpske, Bošnjaci bi dobili etnički čistu BiH, dok bi Srbija dobila oko milion izbeglica.

Na kraju krajeva, nemate bolji dokaz o istorijskom i nacionalnom značaju Republike Srpske od trenutnih dešavanja u Crnoj Gori. Iako Srbi u Crnoj Gori, po zvaničnom popisu te zemlje, čine trećinu stanovništva, njihovo prisustvo u javnoj upravi je manje od 6%, u školama im je zabranjeno da uče svoj maternji jezik, bilo kakvo isticanje srpske zastave ili drugih srpskih simbola povlači krivičnu sankciju, dok kao vrhunac užasnog položaja Srba u Crnoj Gori, imamo nedavno usvajanje spornog zakona o tako zvanoj "slobodi veroispovesti", koji daje za pravo državi Crnoj Gori da otuđi (otme) imovinu Srpske pravslavne crkve. Pazite, ovde govorimo o Crnoj Gori i odosu Crnogoraca prema Srbima. Suštinski jednom narodu. Složićete se da je lakše pronaći razliku između svoje leve i desne ruke, nego između Srba i Crnogoraca. Zamislite samo kakav bi bio položaj Srba u BiH da nemaju svoj državno-pravni okvir, koji štiti njihovu veru, jezik, kulturno i istorijsko nasleđe, odnosno da njihova prava koja proizilaze iz korpusa osnovnih ljudskih i građanskih prava, zavise od političke milosti i dobre volje Sarajeva.

I da se za kraj, kako je to često najbolje, vratimo na početak, na reči Dobrice Ćosića o Republici Srpskoj kao o "preskupoj, ali i jedinoj političkoj pobedi Srba u drugoj polovini 20. veka". Republika Srpska to svakako jeste. Zbog svega navedenog, a možda još više zbog svega prećutanog- duboko ukorenjenog u srca i u identitetske pore srpskog naroda. I baš zato ne čudi, što je dobar deo srpskog življa, bez obzira na svoje zavičajno poreklo, tog 9. januara ponosno uskliknuo: Srećan ti dan Republiko! Iskreno: bio sam među njima. A Vi?