Ruska bajka - srpska posla

Iako za bajke važi da se završavaju srećno, naša „ruska bajka“ nije imala radostan ishod. Fudbalska reprezentacija Srbije, (ne)očekivano, posle poraza od Brazila, završila je svoje učešće na Svetskom prvenstvu u Rusiji.

Nije pomoglo ništa. Ni želja, ni srpski inat, ni podrška publike, ni obećana nagrada od 10 miliona evra, ni saveti političkog i estradnog vrha Srbije. Jednostavno, Brazil je bio jači. Porazom od popularnih „Karioka“ stavljena je tačka na sva očekivanja od nacionalnog fudbalskog tima, a kako to u Srbiji obično biva, nakon te tačke sledi okretanje nove stranice, naslovljene sa „Ko je kriv?“.

Može biti da bi sve bilo drugačije da nam je sudija Brih svirao onaj penal u meču sa braćom kosovskim Švajcarcima. Možda bi se druga pesma pevala da je Tošić zahvatio onu loptu glavom, da SMS nije ni otputovao u Rusiju, ili da je naša odbrana slomila (bar) nogu hitrom Đerdanu Šaćiriju. Nije isključeno da bismo ostali u igri da smo na klupi umesto Krstajića imali Muslina. Ili na terenu Brazilce umesto naših igrača. Ko zna, lopta je okrugla... sportskim žargonom rečeno: „Ostaje žal“...

I dok ranjeni „Orlovi“ pakuju kofere za put iz Rusije, nama ostaje da pljujemo Fudbalski savez, sudiju, selektora, mafiju, državu. Za to vreme srećnom kraju „igrali su fudbal dobro do kraja prvenstva“ mogu da se vesele neke druge reprezentacije; posebno nama omiljene – Švajcarska, Hrvatska... Hvala Bogu, pa su, na našu veliku sreću, ovoga puta i voljeni Nemci su „prdnuli u čabar“.

Bilo kako bilo, „Orlovi“ će se razleteti po svetu, da trče za nešto skupljim i bitnijim loptama, a vascela srpska javnost još će dugo polemisati o najvažnijnoj sporednoj strani na svetu, i najznačajnijoj (posle Kosova) u Srbiji – fudbalu. Ispred svake prodavnice, u svakoj kući, u svakoj birtiji, u Nemanjinoj, na Andrićevom vencu raspredaće se priče o našem neuspelom izletu na Mundijal. Poslovično, svi znamo bolje od fudbalera i svi smo pametniji od selektora.

Ako je tako,  ako smo zaista toliko vispreni i sposobni, a pre svega kritični kada su u pitanju Mitrović, Milnković-Savić, Matić, Tadić (ne Boris, ali i Boris), Krstajić, Muslin, ne mogu da se ne zapitam – gde nam je ta pamet u nekim drugim, od fudbala daleko važnijim, segmentima naših napaćenih života? Možda su naši fudbaleri zaista „devojčice“, koje su otišle da se manekenišu po Rusijama, ali – 'ajde da malo prekinemo s tim. Nisu oni pali s Marsa u kopačke. Iza njih, a i iza njihovim miliona, stoje godine rada, truda, vrednog treniranja. Dapače, stoje i fudbalske secikese, mafijaši i ološi, ali – ovo je Srbija, u kojoj je lopta okrugla, pa na ćoše... Uostalom, nije li od toga ko je doveo Sergeja u reprezentaciju bitnije ko je pustio Aleksandra Šešelja u Skupštinu?

Tu nema teorije zavere. Stvar je jasna – pustili smo ga mi, svojim glasovima. Dok neko, ma kako, devedeset minuta trči za loptom braneći boje svoje zastave, ovaj momak sa biografijom u kojoj piše samo da je sin velikog „Vojvode“ (poznatog po paljenju tuđih i branjenju svoje zastave zarđalim kašikama)prima platu i bruka državu i narod o trošku tog istog naroda i države. Kako bi se drugačije mogao nazvati njegov skorašnji nastup i vređanje hrvatskih zvaničnika na zasedanju Parlamentarne skupštine Saveta Evrope u Strazburu? Ili to što mu je, nalik na političkog sina svog oca, prvo radno mestu u životu – skupštinska fotelja?

Po završetku ruske bajke, očekivano, sve se svodi na srpska posla i zato  - kad završimo sa kritikovanjem fudbalera, vratimo se u stvarnost. Ako ne možemo da utičemo na manekene u fudbalu, postarajmo se da nemamo budale u parlamentu.
Ili je to, ipak, previše, čak I za novu bajku?