Samozadovoljavanje desnicom

U uzrastu između pošumljavanja pubičnih predela i prava da brknu popunjen listić u rupu na glasačkoj kutiji, dečaci, širom planete, dobijaju naziv „tinejdžeri“. To je naravno, uvozni, tuđinski termin. U našim, pasivnim krajevima, tradicionalni, od dedova nasleđeni naziv je – „šiljokurani“. Dobro, de, to jeste malo pogrdno, ali zato prilično slikovito opisuje način na koji budući očevi vrše samoobrazovnu pripremu za produženje porodične loze. A bogami i šljive, one Tarabićeve...

I tu, gle čuda, kroz verbalnu igrariju, dođosmo do čudnovate podudarnosti da organ za prvu seksualnu ljubav (što „zaborava nema“) i organ za ljubav prema rodu svojemu imaju isti naziv: Desnica.

Tu se, međutim, analogija ne svršava.

Jer, ako pogledamo bolne, od tenkovskih gusenica i traktorskih guma iscrtane tragove prošlosti, videćemo jednu žalosnu činjenicu. Stotine hiljada nesrećnika, koji su se devedesetih primali na tri prsta dignuta u vazduh, na kraju su dobili samo „srednjaka“. Ili, narodski – cajper! Cajper Velike Srbije ili cajper „Oj, Srbijo iz 3 dela ponovo ćeš biti cela“ nisu završili samo kao rašivene gaće u predelu zadnjice, nego kao (bez)brojne tragedije, masovne grobnice, smeštaj u izbegličkim kampovima i kao gorko osećanje da je neko omastio prst našim ponižavanjem.

Smrad prljavih ruku nije, međutim, sprečio iste one koji su potezali desnicu 90ih, da nastave sa svojim protivprirodnim bludom. Ušokani u skupštinske, predsedničke, ministarske i fotelje raznih upravnih odbora, oni su, u zavisnosti od situacije, ponekad negirali svoje učešće u ondašnjim ratnim orgijama, a ponekad, baš na protiv, insistirali na svome učešću u silovanju volje naroda (svoga ili tuđeg, svejedno).

Kako, međutim, „evro buši gde burgija neće“, promućurni piromani toga doba (oni koji su „vekovna ognjišta“ pretvarali u zgarišta) skapirali su da je za stoprocentnu vlast (onu koja se uspostavlja glasačkim kutijama a ne tenkovima) potrebno da malkice rašire svoju ponudu na buvljačkoj tezgi medijskog prostora. Čisto da umesto kapilarnog cimanja za rukav mušterija i slučajnih prolaznika, obezbede siguran dobitak na Lotou apsolutne vlasti... „Evropski put koji nema alternativu“ donosio je mrsnu deviznu kešericu pretpristupnih fondova baba Merkelove, celivanje sa Putinom poneku repariranu leteću kuburu pogodnu da se zadene za junački pojas (posle sviranja Kurcu od Austrije i igranja šote sa Tačijem), a sve zajedno – erekciju popularnosti.

Problem je nastao kada je mašina za ispiranje mozgova sa „Pink“ omekšivačem, zbog previše vazelina u višegodišnjem pretpranju, počela da buši prevelike rupe u tangama gologuzog naroda. Jeste da je Srbin naučen na cajpere, jeste da obožava da ga vlast prca, ali kada se ljubav naroda (uz bojkot cajperomrzaca) pretvori u postizborne procente, dolazimo do broja poslanika koji su neprihvatljivi za Evropu. 100% je idealan broj u Severnoj Koreji ili Belorusiji, ali darežljiva baba Angela i francuski babojebac mož‘ da riknu od zavisti.

Zato je nađeno rešenje. Uvođenjem troprocentnog hidrogena za blahovanje narodne volje, narodna Skupština je postala dostupna svakom Kurti, pod uslovom da ne ometa Murtu koji jaše. Naravno, niti Murtu, niti ikoga od koalicionih jahača apokalipse.

Čekaj! Da li to znači da će buduća skupština biti politički šarena poput brno-lizačke zastave?

Teško! Vladajuća partija je, pored preletača, usisala i gomilu ideologija u prilično voznom stanju – od đinđićevske brige za realnu ekonomiju, do pupsovske brige za penzose. Ono od čega beži kao đavo od litija je upravo ekstremno desničarska prošlost svoga vođe. I tu, naravno, galantno prepušta političkim patuljcima da se razmašu demagogijom.

Zašto je desničarska demagogija neuporedivo privlačnija od levičarske? Razlog je prost: Briga za srpski narod svodi se na apstraktno busanje u grudi, briga za radničku klasu zahteva ipak nešto  konkretnije – nabavku debljih pelena za nesrećnike u „Juri“. A to je, nekako ispod časti partijskim jurišnicima, mnogo lakše je organizovati juriš na izbegličke kampove.

Za razliku od desničara 90ih koji su šiljkali kame (i zarđale kašike) pred duplericom „Velike Srbije“, današnji desničari, su, hteli, ne hteli, poprimili nešto od mrske im Evrope. U pitanju je, naravno, mržnja prema „dimljenim“ uljezima.

Umesto „Srbija do Tokija“, dogurasmo do „Srbija do Sirije“. Ili da parafraziramo njihovu svetu knjigu: „Ako neće Srbija do Fudžijame, onda će Muhamed (Al Bagdadi) do Srbije“.

A kako reka migranata već teče badava moravskim koridorima, prosto je greota da se ne navuče na desničarski mlin! Te je tako u zemlji „Malčanskog berberina“ naprasno došlo do poplave naslova tipa „Horda napaljenih kamilojebaca planira masovno silovanje Srpkinja“. Pri čemu se otvaraju mnoga pitanja:

• Kako vidoviti urednici portala sa desnom kvakom, čitaju misli budućih silovatelja?
• Zašto je u mentalnom sklopu genitalnog patriotizma silovanje uvoznom „dimljenom kobasicom“ neuporedivo teži zločin od onog počinjenog srpskom? Ta nemojte samo da prodajete žvaku o njihovoj anatomskoj superiornosti! Šešeljevih famoznih „25 santima u ladnoj vodi“ ima da se sparuška od stida!
• I, ključno, kako to da se sezona nasilničkog parenja braonkastih Azijata poklapa upravo sa ovdašnjom predizbornom kampanjom?

Naravno, pitanja ima još mnogo. Za kraj, umesto šaljivog(?) bavljenja lokalnim političkim „ručnim radovima“, da postavimo jedno ozbiljno i globalno pitanje:

Ako države pogođene ruskim i američkim bombama, plus države pogođene neograničenim prilivom imigranata, nisu u stanju da zajednički reše ovaj problem, kako će da reše neki mnogo ozbiljniji? Na primer, problem širenja „korone“?