Šlajfovanje bagera po ravnoj zemlji

Ova zemlja je natopljena krvlju! Zato nam točak istorije šlajfuje u mestu.

5. oktobra 2000 točkovi bagera nisu šlajfovali. Džo, bagerista iz Čačka, bio je jedini pripadnik tenkovske brigade i čelična pesnica narodne armije koja je porušila Berlinski zid svevlašća porodice Milošesku. Tako je prodorom mehanizovanih jedinica i prateće pešadije u TV Bastilju srušena fabrika za proizvodnju jednoumlja. Simultanim upadom u Skupšinu privatizovane države ostvaren je osnovni, ali simbolički cilj: izborna krađa je poništena, volja naroda ispoštovana.

Snimci protesta koji se ovih dana šire medijima kao i miris suzavca u vazduhu nužno izazivaju sećanje na ta vremena. S jednom vrlo bitnom razlikom! Opštepoznato je da su za svaki požar neophodne 3 komponente: gorivo, kiseonik i visoka temperatura. To važi i za požar revolucije: gorivo narodnog gneva, kiseonik jasnih ciljeva i puna kutija šibica organizacionih sposobnosti.

I dok su pre 20 godina postojala sva 3 sastojka uspešne pobune, sedmojulski ustanak 2020 ima samo jednu komponentu – pun rezervoar narodnog gneva. On je natankiran time što je narodu najzad pukao film! U tom filmu su scenaristi radnju počeli crnohumorastom komedijom šopinga u Italiji, nastavili tragedijom prepunih beogradskih grobalja, da bi se, naprasno, prešlo u epidemiološku agitprop lakirovku (agitaciono-propagandno ulepšavanje, za one kojima su Josip Broz i Josif Visarionovič samo imena iz istorijske čitanke). A onda je obesna vlast, samo dan posle izbora (sa unapred poznatim rezultatom), „našim bakama i dekama“ i „našoj deci“ ponovo šljusnula ledeni tuš kovid-paranoje. Debilne izjave estradne epidemiološke starlete da „derbi nije bio rizičan, jer su se karte prodavale onlajn“ i da „odlazak na biračko mesto se ne smatra većim epidemiloškim rizikom“, posle kojih je usledila najava policijskog časa i vraćanje naroda u kućni pritvor je bila kap koja je prelila čašu strpljenja.

Slika osionog seoskog bilmeza koji se jednom rukom drži za predeo šlica (i zadizanjem nogavica pokazuje boju čarapa) a drugom rukom imitira sviranje trube iznad ispleženog jezika je upravo ono što je prikazano narodu na konferenciji za štampu Predsednika svih građana. Osim epidemiološke maske koju nikada nije nosio (valjda bi time urušio simbol svemoći i božanske neranjivosti?), sada je spala i maska brige za sopstveni narod i maska elementarne pristojnosti.

Par sati kasnije revoltirani narod je, naravno, izašao na ulice.

Za razliku od studenata koji su neki dan ranije iskusili to isto „ko vas ferma, dobio sam izbore, sad (vam) radim šta mi ćef“ narod ovoga puta nije imao nikakav konktretan cilj. To su iskoristili nekakvi marginalni primerci lokalne političke faune da bi odradili žalosnu parodiju 5. oktobra. Upad u zgradu Skupštine bez bagera, plana i konkretnog cilja iznenadio je sve – od skupštinskog obezbeđenja do samih učesnika. Šta je siroti Nogo uopšte hteo, zna verovatno samo njegov psihijatar! Da uđe sa 250 pristalica (da li ih uopšte ima toliko?) i proglasi sebe za Maju Gojković? Medijska pažnja koju je dobio šetkanjem u ispeglanom sakou iza leđa policije sigurno mu nije uvećala politički rejting.

I dok su televizije sa nacionalnom frekvencijom češljale babu (a kontejneri i automobili goreli) jedino je Luksemburška (devojačko Američka) televizija poslala svoje ekipe na inhaliranje suzavca. Tako smo, 2. put od „testeraškog“ upada u RTS, dobili uvid šta se stvarno događalo te večeri.

A bilo je tu svega: divljanja frustriranih navijačkih kuropatnika, orgijanja ostrašćenih (i ovlašćenih!) piromana, sadizma psihopata sa službenim legitimacijama i virtouznog pendrečenja nemoćnih i hendikepiranih.

Međutim, ono što se važi u Imaginarijumu u kome živimo je – zvanična istina. Nju, naravno, obnaroduje Vrhovni Gospodar. Tako smo saznali da su svi koji su izašli na ulice fašisti, monstrumi sa testerama, zamajeni antivakceri, 5-gejski sektaši i ravnozemljaški vernici. To što se u Aleksovoj Zemlji čuda respiratori (putevi, fabrike...) materijalizuju voljom Njegovom nije srednjovekovno praznoverje i narušavanje zakona fizike, ali je zato zabluda ponekog pojedinca iz gomile ozlojeđenih o Zemlji - ravnoj ploči postala etiketa kojom se svi učesnici klasifikuju kao polupismeni maloumnici. A s obzirom da je, od Gebelsa naovaomo, uopštavanje provereni metod za diskvalifikaciju političkih protivnika, ne bi trebalo da nas iznenadi neki novi sarapizam… Na primer, da su svi demonstranti ustvari pripadnici Mosada ukrajinsko-kirgistanskog porekla i članovi ruskih obaveštajnih službi. „CIA, snajka, CIA“ izgleda više nije in, predsednik je otputovao na zapad, a ne u Putinov zagrljaj.

Dakle, da li građani koji protestvuju pate od manjka zdravog razuma? Naravno! Šetnja ravnom zemljom prekrivenom asfaltom, kordonima policije, suzavcem i smrtonosnim virusima svakako nije najpametnija stvar. Ali to nije bila ni Albanska golgota, Kosovski boj ili ma koji samoubilačku juriš na Turke, Bugare, Austrougare... Sloboda se ne osvaja tviterskim gunđanjem nego herojskim potezima. A pred jasno ispoljenim narodnim gnevom i najbezobzirnija vlast mora da poklekne. Studenti su ostali u domovima, narod nije utamničen, dakle gorivo bunta, pre neminovnog razvodnjavanja, ipak je dalo nekakav rezultat. Plamičak koji je oprlio carsku guzicu tinjaće i dalje, bar kao nada u srcu slobodoljubivih buntovnika.

Napomena:

Ovaj tekst je napisan par dana posle protesta ali, iz objektivnih razloga, nije objavljen na vreme. U međuvremenu, siroti Džo sa početka teksta je preminuo. Političari koji su ga pre 20 godina ložili da rizikuje život i ličnu imovinu ostavili su ga na cedilu, a oni protiv čijeg se lopovluka bunio ponovo su postali vlast. I, naravno, kaznili ga bednom penzijom i šikaniranjem. Bager je prodat kao staro gvožđe, a Džo se pridružio ešalonu običnih heroja koje su političari sažvakali i pljunuli.

Zato, neka ti je laka zemlja, junače! A nama ostalima neka je laka ova Srbija sa ovim i ovakvim vladarima, zlim skutonošama i lakovernim sledbenicima.