Srbija danas
„Ali što da radimo, to je Srbija! Pa koga mi nismo ubili od svojih?! Sve što je nečemu vrijedilo, mi smo ubili. Karađorđa, Miloša… Na kraju i premijera Đinđića.”
Ovu glupost je izrekao diktator Vučić u intervjuu za hrvatski Globus. Mi nismo ubili ni Karađorđa, ni Miloša, a ni Đinđića. Njegova vizija Srbije i naša su potpuno, dijametralno suprotne. On najmanje ima pravo da priča o našim ubijenim vođama.
Sećam se kako je slavio kad je ubijen Đinđić. Isto tako se sećam da su on, Toma Grobar i njihov politički otac Šešelj danima, mesecima i godinama podsticali na nasilje koje je rezultiralo ubistvom premijera Đinđića. To stalno isticanje njegove žrtve koje nema je, u pokušaju da izazove simpatije i sažaljevanje zbog navodnih pretnji, degutantno. Srbija dobro pamti i njegovo saučesništvo u ubistvu Ćuruvije, koje je podsticao i sa iživljavanjem nad medijima za vreme ministrovanja u vladi 1998 i 1999.
Srbija pamti i sto muslimana za jednog Srbina, kao što smo dobro osetili na koži njegovu šizofreničnu posvećenost diktaturi. Zapamtićemo i otimanje penzija i plata nezabeleženo u demokratskom svetu. Kao što ćemo dobro zapamtiti prekrajanje izborne volje uz upotrebu ćelavih crnokošuljaša. Nikada nisam pretio nasiljem ali evo, ponoviću, da sam sasvim siguran da će diktator doživeti sudbinu Čaučeska. Sećam se dobro te 1989-te, na TV BG je bila reportaža kako je u Bukureštu, na mitingu podrške Nikolaju Čaušeskuu, bilo oko milion i po ljudi. Nepregledna masa u Bukureštu. Ljudi dovedeni sa svojih radnih mesta. Dva dana kasnije, besna rulja ga je razvlačila na tim istim ulicama.
Srbija je gladna, Srbija je u strahu, Srbija je danas bedna, oguljenih kolena i baulja po dnu kako nikada nije. To je rezultat vladavine diktatora Vučića. Srbija je besna, Vučiću, i biće još besnija. A kad bes zavlada u ljudima, onda je bolje da se čuvaš te Srbije!
Dragan Murar