Srbija i Crna Gora - Dva oka razroka

Miroslav Krleža, najveći hrvatski pisac je, objašnjavajući razliku izmeću Srba i Hrvata, izgovorio svoju čuvenu, gotovo epsku rečenicu: „Srbi i Hrvati su dve polovine jedne te iste kravlje balege, koju je točak zaprežnih kola istorije nemilosrdno pregazio i podelio na dva dela.“ Voleo je Krleža još da doda: „Sačuvaj me Bože hrvatskog gospodstva i srpske hrabrosti“. Eh, ti pisci i njihove mudrolije?! Ipak, teško je reći da veliki Miroslav nije bio u pravu. Istoričari će se verovatno složiti, „povjesničari“ gotovo sigurno neće; ali gen, koren, neverovatna sklonost ka autodestrukciji i nasušna potreba za konstantnom deobom, neumoljivi su u svom dokaznom postupku.

No, ako su Srbi i Hrvati kako Krleža kaže „dve strane iste balege“, šta su onda Srbi i Crnogorci? Odnosno kom delu već podeljenog govneta ova dva naroda pripadaju? Možda bih, specijalno za ovu priliku, mogao da iskoristim omiljenu uzrečicu mrskog mi "druga Tita", koja kaže: "Majku mu Božju", i da na nju dodam: "Nije govno, tj. pardon, balega, burek, pa da se deli na četvrtine i osmine!?" Ipak, ovo je Balkan, i ovo su zemlje Južnih Slovena, naroda velikih snova i malih vizija, tako da je sve moguće, pa i to da Srbi i Crnogorci međusobno budu suprotstavljeni!?

Svedoci smo svi da nekadašnja „dva oka u glavi“,Srbija i Crna Gora, danas gledaju prilično razroko, svako na svoju stranu, ne mareći za ovo drugo. Od kada se Crna Gora odvojila od državne zajednice „SCG“ 2006. godine, činjenica je da između dve zemlje i dva naroda, ili kako je bar meni draže - jednog naroda odvojenog „niko ne zna kako i zbog čega“, postoji animozitet na steroidima, koji buja, jača i preti da postane pravi monstrum koji će srušiti sve ono što spaja Srbiju i Crnu Goru.

Zašto?

Zapravo, odgovornost leži i na jednima i na drugima. Srbija se teško miri sa činjenicom da se Crna Gora odvojila, i da je njeno odvajanje poslednji i najveći pokazatelj da je Jugoslavija bila najveća srpska greška! Ni manje ni više nego „igranje“ sa svojom državnošću, svojim imenom i prezimenom; kockanje sa svim tekovina velike pobede u Prvom svetskom ratu, koje je na kraju skupo koštalo. S druge strane Crna Gora pokušava da na silu izgradi svoj novi identitet, koji po definiciji mora biti ne samo drugačiji od srpskog, nego na žalost i antisrpski. Ipak, vreme je da i jedni i drugi izađu iz „vrzinog kola“ i prihvate realne činjenice, Srbija političke, a Crna Gora istorijske. Srbija neće vratiti Crnu Goru, niti će od nje uspeti da napravi novu Republiku Srpsku. Crna Gora je svoja i nezavisna, i donosi političke odluke u skladu sa svojih interesima, makar i percepcija tih interesa bila pogrešna. Beograd možda jeste najveći "crnogorski grad", ali je mesto odakle se donose odluke vezane za Crnu Goru, ipak, Podgorica. Isto tako Crna Gora mora da shvati, da ne može, pa čak i ne sme da gradi svoj identitet osporavajući vekovno prisustvo srpske ideje, nacije, crkve i jezika na svojoj teritoriji. Jednostavno: Crnoj Gori pripada nezavisnost, ali joj ne pripada sve što se u toj nezavisnoj državi nalazi. Činjenica da je jedna država "suverena", ne podraumeva da ta država ima tapiju na verske objekte, pogotovo ne na one koje imaju svog jasnog viševekovnog vlasnika, i to vlasnika čije je postojanje na toj teritoriji mnogo starije od same države. Aktuelni potezi crnogorskih vlasti sa ciljem da se ospori srpska nacija, jezik i uzurpira imovina Srpske pravoslavne crkve, opasno su igranje vatrom koje ništa dobro nikome ne može doneti. "Litije" jesu signal velikog, i narodnog i nacionalnog i građanskog buđenja, ali su i dokaz da nesposobno crnogorsko rukovodstvo, oličeno u vešedecenijskoj diktaturi jednog čoveka - umesto pucnja u vazduh zarad proslave svoje nezavisnosti, puca sebi u noge podrivajući temelje sopstvene državnosti!

Na kraju krajeva, na čitavu stvar treba gledati krajnje pragmatično: Srbija je izgubila more, a Crna Gora svoju omiljenu "kravu muzaru"!

Izabrali smo da jedni drugima budemo stranci, i to je to. Svaki čovek ima pravo da se izjašnjava kako želi, takođe i da osporava šta želi, ali pre svega ima pravo da bude uvažen i poštovan gde god da živi. I ono što je rečeno je sasvim dovoljno. Nema potreba potezati teže argumente i teže reči. Umesto kopanja duboko u zemlju u potrzi za početkom zajedničkog nam korena, bolje bi bilo zakopati novonastale veštačke tenzije i urediti život običnih ljudi. Naravno, da bi to bilo moguće, prava ljudi na slobodu "izbora i izjašnjavanja", i prava verskih organizacija na posedovanje imovine, ne smeju biti dovedena u pitanje. U odnosima Srbije i Crne Gore, mnogo pre bilo čega, a pogotovo mnogo pre politike, ulogu moraju da igraju zdrav razum i zdrava logika. Ne postoje dve bliže zemlje i dva bliža naroda. Toliko bliska, da je o svakoj razlici bespredmetno raspravljati. I bez obzira na svu razrokost i različitost svojih pogleda, Srbija i Crna Gora jesu dva oka iste glave, iako skorija istorija i aktuelni politički trenutak pokazuju - da je, na žalost, ta glava bez mozga.