Srbija na raskršću

Prošlonedeljno uobičajeno šetkanje po TV kanalizaciji (uz zapušen nos kada baš ugazim u Informer) naprasno je uključilo alarm! OK, Vođa, Vođa, Vođa... Obojena, Obojena, Obojena…  jaja, jaja… Ali, čekaj, stop! Jedna od 3 glavne vesti u Gebels-Mitrovićevom „Naci-dnevniku“ bila je: „Studentu blokaderu koji je vozio do Strazbura pronašli drogu, pozitivan na kanabis!“.

Pištanje alarma u glavi na mom detektoru za spaljenu istinu izazvano je višestrukim dimnim zagađenjem:

• Kako to da je policija zaustavila i testirala baš tog studenta?
• Kako to da je baš to vest koja se dobošari po svim vazelinskim medijima? Policija svakodnevno zaustavlja hiljade vozača, čime je nesrećni Dule „Točkar“ zaslužio privilegiju „da izađe na televizor“? A ne neki od više stotina onih „ma, samo 2 piva s kumom“?
• I kako to da su „dve kese sa 11 grama marihuane“ (bruto, sa ambalažom!) veći kriminal od… ček da proverim… od Koluvijinih 1,6 tona?

Da razjasnimo:

1,6 tona = 1 600 000 grama, pa mu odnos dođe kao 1,6 kilometara naspram 11 milimetara.

OK, ovo u najlon kesi je bilo sasušeno i spremno za ličnu upotrebu, ono Koluvijino u plasteniku i spremno za rasad i dalju zloupotrebu.

Da, ali Koluvija je partijski drug, a nesrećni Dule je – o užasa! – blokader! Nije ni čudo što je, tako nadrogiran, vozio bicikl do Strazbura. Lepo reče Mucava Anči: „Ne idu studenti biciklima, to je nemoguće!“ Naravno, budući da je ekspert za ljubavna pomagala, Ana, trapava (klito)jezičarka, najbolje zna kako se stiže do cilja. Kakav, bre, bicikl!  Ili vazelin i službeno vozilo, ili autobus i  sendvič.

Ali da batalimo nesrećnicu kojoj mentalni kapaciteti drastično zaostaju za državnim funkcijama koje je dobijala. Ona je, uostalom, zbog svog moždanog invaliditeta i dovedena u vrh vlasti da bi, poput Drobnjaka,  bila tek scenski rekvizit u našoj turskoj seriji „ Sultan Al-Eksan Veličanstveni“.

Da batalimo, takođe, i hapšenje reprezentativca Slobodne Srbije u biciklizmu, jednog od pobednika Tur d Strazbur. Medijska poruka „blokaderi su ustvari narkomani“ je odradila svoje, a vlast dobro zna da bi njegov dugotrajni pritvor samo vratio studentsku pumpu sa točka bicikla na pumpanje narodnog gneva.

Činjenica da je posle 12 godina braka ljubav Velikog Vođe (nem. Führer) i naroda malkice splasnula. Narod je skapirao da klanjanje Zlatnom Teletu ne spašava glavu od pada nadstrešnice, kao i da previše klanjanja izaziva bolove u predelu donjeg dela kičme, ma koliko bio podmazivan pink vazelinom „zvanične istine“. Džaba mu sistematsko zaglupljivanje Marićevim Ćoralicama i Žeksovim Šerušama kada je više nego očigledno da je Acin mozak (scenski tako superioran u odnosu na Brnapičkin i Drobnjakov) počeo da prezupčuje: „ništa nije rađeno“, „ma jeste, al to oni bivši“, „evo, na, tu sva dokumentacija“, „ne, evo još ovo…“, „ne, ne… još ovo i sad je kompletno!“. Plus naprasna „borba protiv korupcije“ (prethodno uzgajane poput marihuane u Jovanjici!). Plus ono: „Zli Zapad oće me ruši“! Pa valjda bi i najgluplji voajer grupnjaka na Pinku morao da se zapita:

Čekaj, jedne nedelje nam se Svemoćnik celiva sa Trampovim nakotom, jedne nedelje se liže sa Makronom, malko se njuška sa Fon Der Lajavom, malko šeruje ljubav sa Šolcem… Znači, nije Amerika, nije Nemačka, ni Francuska, ni Evropska Unija… Uh, šta li mu onda dođe taj „Zapad“? Island, Honduras i Zelenortska ostrva?

U trenutku kada je pritisak pumpanja malkice popustio, i u trenutku kada Vrhovni Vođa baca svoj SNS u klozetsku šolju istorije (da bi  turio novu rolnu recikliranih taroguza) šta biva sa ovom našom, nesrećnom Srbijom?

Pa, koliko vidim, ona je na raskrsnici...

Plamen mladalačkog bunta protiv partijske obesti koja ubija ljude pod nadstrešnicom urušene države lagano postaje dim u kadionici šestomesečnog pomena.

S druge strane, uspaničeni vlastodršci povećavaju broj cevi i dotok fekalija u TV kanalizaciju, dovode izraelske eksperte za ispiranje mozga, izmišljaju (po ko zna koji put!) atentate na Umišljenog, kljukaju ga, pred kamerama, dudinkama i ostalim bobičastim brabonjcima. Ali džaba mu ono „u zdravom telu…“ ako je duh više nego zreo za duševnu bolnicu. Nar u činiji nikako nije lek za narcisoidnu psihopatologiju.

Jer i Hitler bi bio tek tragikomična kopija Čarli Čaplina, samo da se milioni Nemaca nisu primili na svakodnevno ispiranje mozga. I on je došao na vlast u igraonci demokratije, i on je pravio puteve, otvarao fabrike i zatvarao (ili proterivao) neistomišljenike.

Zato, ljudi, pre nego što padne još neka nadstrešnica, tavanica u školi, pre nego što kineski fušeraj i partijska poslušnost odnesu još žrtava, treba da zastanemo, stavimo prst na čelo i odlučimo:

Da li želimo da dignemo glas i živimo u normalnoj državi? Ili da se ponovo pravimo mutavi? Da budemo nemi, takoreći Nemci…?

Autor Zoran Petković