Srpska se truba sa ekrana čuje

Mada je očigledno, mnogi to ne vide: svetla budućnost dugotrajno uperena u lice naroda izaziva ozbiljne oblike slepila. Naravno, tako zaslepljenom narodu svaki slepac lako postaje vođa. A ako pri tom na svoj beli štap stavi još i borbeni barjak, i ako busanjem u grudi pretvori svoj sisonosni deo tela u ratnički bubanj, kolona sledbenika mu ne gine.

Dobro, de, u slučaju rata neko iz kolone može i da pogine, bitno je da su Vođa, njegovo potomstvo, uža i šira familija, a pogotovu vazelinska svita ušokana u fotelje, apsolutno bezbedni. Mada sam to više puta ponovio, nije na odmet još jednom:

Najbolja zaštita od neprijateljskih plotuna nije rov, nego - skupštinska govornica.

Zbog toga je ovaj tekst alergijska reakcija na 3 ovonedeljna događaja:

• Posle tromesečnog odlaganja, naši borbeni redovi su ojačani formiranjem pozadinske jedinice skupštinskih puzača (a borbena avijacija eskadrilom skupštinskih preletača).
• Ratno dobošarenje, započeto propalom školskom ekskurzijom malog Aleka u Jasenovac, pojačano je vojničkm trubama. Trenutno medijska Guča organizuje takmičenje za prvu trubu genocida. Za titulu se takmiče virtuozi Marić i Sarapa, uz podršku uigranog blow-job orkestra sastavljenog od najboljih analitičara.
• 24h je bilo dovoljno da se Kurtijevo kurčenje o tablicama i dokumentima odloži čak(!?) za mesec dana. Američka administracija je naprasno postala prijatelj srpskog naroda, a Bajdenova intervencija „pobeda naše istine i Povelje 1244“.

Hajde zato da najpre razdvojimo 3 stvari: genocid srbosjekom u Jasenovcu, genocid sopstvenim traktorima u „Oluji“ i genocid tablicama na severu Kosova.

Ma koliko medijski trubači Hepinkera svojim džezerskim improvizacijama pokušavaju da od toga naprave pobednički „Marš na Drinu“, činjenica je da se ove 3 melodijske linije prilično razlikuju. Dok je genocid nad srpskim življem tokom II Svetskog rata bio stvarni genocid – tećina poklana, trećina proterana, trećina(?) pokrštena – mene, budući da sam živi svedok događaja, i dan danas muči onaj iz 1995. Ako je 4. avgusta započela zlikovačka „Oluja“, kako to da se već 5. avgusta šahovnica zavijorila na Kninskoj tvrđavi? Zar ljuti Krajišnici  nisu mogli da zalegnu, da prethodno iskopaju rovove, posade protivtenkovske mine i, aman, brane „svoja ognjišta i groblja predaka“? Zar junački general Mladić (a pogotovu generali iz Beograda) nisu mogli da spreče pogrom? Ili bar da im zagorčaju „Dan pobjede i domovinske zahvalnosti“?

Naravno, ja sam poslednja osoba (uz podugački komandni lanac „srpskih heroja“) koja ima prava da nekom prebacuje što je bežanijom sačuvao živu glavu! Ali, ako i dan danas Kapetan Dragan pred sočivima domoljubnih kamera sa nacionalnom frekvencijom loži narod na žrtvovanje, neko bi (evo, npr. ja) morao da postavi pitanje:

Gde si bio, Kepi, 4. avgusta 1995? Zar junačke „Knindže“ (plus „Arkanovi tigrovi“, „Šešeljevi četnici“, Bokanovi, Draškovićevi, itd. dobrovoljci) nisu svojim, medijski opevanim junaštvom mogli da zapuše napukle bedeme „srpskog etničkog prostora“? Da hrvatska promaja (a zna se šta je za Srbe najveća opasnost) ne preraste u „Oluju“?

Nacionalno samozavaravanje da svako muško bepče kršteno u pravoslavnoj crkvi automatski postaje Obilić duboko je usađeno u našu kolektivnu svest. Bilo guslama, bilo istorijskim udžbenicima, pripremljen je teren  današnjim Vulinima da loženjem naroda pripremaju nove ratne požare. I, naravno, da sebi dugoročno greju fotelje... A ako su 90-ih, u teškim vremenima (uz pancir skupštinske nedodirljivosti) dobili pride i oftalmološku poštedu od regrutacije…? Pa to ih danas samo dodatno kvalifikuje za vođstvo u zemlji obnevidelih!

Možda bi upravo zato trebalo da skrenemo pogled sa ekrana za dilovanje estradnog patriotizma? Ako ne na olujne jebivetre, onda na oktobar prošle godine? Zar nije tada bela zastava naše politike pretvorena u bele nalepnice kojima se, da prostiš, skrivaju nacionalni simboli na našim tablicama? (podsetnik u ovom tekstu)

Nameću se i dodatna pitanja:

Da li šiptarske tablice na srpskim automobilima više ugrožavaju (takozvani) suverenitet Srbije od skupštinskih propusnica i ministarskih zvanja Republike Takozvanije? Tačijevi tačići i Kurtijeve kurtizane su (uz „Aco, Srbine!“)  postali deo njihovih institucija i time ih legalizovali. Zato bi, pre lažne pretnje vojnom silom, neko od Pinkovih kurčevitih analitičara morao da odgovori: Koliko je Srba, južno od Ibra, već prihvatilo njihove tablice i lična dokumenta? Uključujući one sa Srpske liste.

Ispada da je folirantski patriotizam koji se seje sa TV ekrana upravo idealan za generaciju koja je ratničke veštine sticala uz pomoć kompjuterskih ekrana. Kaunter i kliktanje miševima, molerski radovi po beogradskim (a ne prištinskim!) zidovima, uzgoj rusofilije (gde bi nekakve Aljoše i Volođe umesto Miloša i Nemanja odradile ono „dogodine u Prizrenu“)… Ekranske vojvode i ekranski ratnici, rok od mesec dana za popravni ispit iz suvereniteta, ratničke trube u Guči (uz „Guči“ vojničke torbice), sve ukazuje da će se uskoro videti pravi efekti ekranskog zračenja osiromašenim frekvencijama. Ustvari, da se ne lažemo, kraj je izvestan:

Zaslepljenom narodu na(v)učenom na neviđeni boljitak, neviđene pobede su jedini mogući ishod.