Srpsko-crnogorski Milokliz

Kada se prošle nedelje u balkanskoj Igri prestola gvozdeni presto Mila Đukanovića urušio od tridesetogodišnje korozije, jezičke igrarije u meni počele su da skakuću od radosti! Ih, Milo dobio milokliz! Oni sa viškom godina i manjkom arterijskih naslaga u mozgu setiće se termina, za ostale – sledi titlovanje:

U vreme kada je Milo bio deo crn(ogorsk)e trojke (Milo, Momo, Sveto) – koja je štrcanjem jogurta i farbanjem žutih greda obezbeđivala Slobi da zajaši apsolutnu vlast – omiljeni sport tadašnjih Sarapa bilo je poprckivanje severozapadnih nosioca baklji iz grba SFRJ. Osim titule „bečki konjušari“ i izjednačavanja proevropskih pretenzija sa pederajem, šešeljasta opsesija genitalijama ispoljavla se i kroz sprdačinu sa hrvatskim novogovorom. Pošto su, po En-De-Hazijskom receptu, Hrvati davali sve od sebe da unakaze sopstveni jezik (samo da bi se što više razlikovali od nas!) naše službe za erekciju iluzija o sopstvenoj superiornosti smislile su terimine „milokliz“ i „nježnik“. Jer, zaboga, mi, Srbi imamo među nogama ubitačno seksualno oružje, oni, jadni, imaju nešto mlohavo i nježno.

U međuvremenu su baklje iz zajdničkog grba počupane, zajednički plamen „bratstva-jedinstva“ pretvaran je u ratne požare, države se odc(ij)epljivale, „bečki konjušari“ svojom pozamašnom prosečnom platom uprezali nemačke konjske snage u svoje „danke dojčland“ automobile, a mi smo javni prevoz tenkovima trampili za jednosmerni transport u traktorskim kolonama.

Paralelno rasturanju Jugoslavije rasle su i Milove ambicije. Pošto se oslobodio Sloboljublja i otarasio ostalih ortaka iz trijumvirata, Milo je otkrio da je vazelinsko đubrivo dobijeno iz EU neuporedivo isplativije od onoga balkanskog porekla. Što bi, čoče, radio šverc duvana kada su tu evropski fondovi? Umiljato jagnje sve sise sisa, a otkopšan šlic na NATO uniformi obezbedio je suverenoj državi(ci) dodatne izvore samostalnosti. Tako je Milo, uz pomoć severnoatlanskog milokliza, otklizao u nezavisnost.

Naravno, naziv „država“ potiče od glagola „držati“, a Milo je skapirao da je „montenegrisanje“ podjednako efikasno za držanje vlasti kao i Slobino „srbovanje“. Suverenost i samobitnost su čarobne reči kojima svaki nesmenjivi vladar može doživotno zamajavati sopstveni narod.

Kako je onda „pukla tikva“ između tupavog biračkog tela i Milove mudre glave?

Najpre – zasićenje… Trideset godina kusati samo pasulj (povremeno vojnički, povremeno kaubojski) i najvećem pasuljožderu mora da dojadi. Pogotovu uz neminovan prateći smrad korupcije nastao dugotrajnim varenjem demokratskih institucija. Treći (i najbitniji!) je alavost...

Uzeo presto, uzeo sudstvo, maznuo sve što nije bilo zašrafljeno i zakatančeno, a onda je bacio oko na kasice u hramovima gde vernici ubacuju pare za otkup grehova i pomen pokojnika. I tu se Milo malo zajebo… Naša Sveta Srpska pravoslavna crkva je prilično tolerantna što se tiče duhovnih sogrešenija, ali sproću diranja u svoje materijalne stvari je bila i ostala ne-Milosrdna. Kap koja je prepunila čašu (ili putir?) bio je nasrtaj na vlasništvo nad pokretnom i nepokretnom imovinom.

Tako se, pod formom „odbrane svetinja“, stvorilo jedno kompaktno jezgro oko koga se vazda mlohava opozicija okupila, te je, prvi put u svetu, crkveni obred litija postao legitimno sredstvo političke borbe. Znači, što bi seljaci u našim, moravskim krajevima rekli: „Milu litnuli kraci zbog litija“.

Naravno, to je uprošćena verzija (boldirani razlozi iz nekog od predhodnih pasusa su mnogo adekvatniji) ali navodi na razmišljanje o posledicama:

Da li će crkva svoju pomoć u rušenju post-komunističkog apsolutizma mrsno da naplati? Bilo kroz dodatne privilegije, bilo kroz pokušaje aktivnog učešća u vlasti? Da li će iz crnogorskih udžbenika biologije biti prognan Darvin, pa će deca učiti da nam najbliži rođaci nisu majmuni nego grnčarija? Ili će Amfilohije, uz vladičanske ingerencije, dobiti i Ministarstvo pravoslavlja? Crnogorska tradicija veli da su vladike vekovima bili i svetovni vladari, a povratak korijenju je vazda privlačan, sve dok ono ne završi kao osnovna namirnica za prehranu stanovništva.

Postoji li, dakle, opasnost da će u 21. veku klero-nacionalizam naslediti kult zlatne teladi balkanskih despota? Da, ali je malo verovatno. Dva veka ranije Vladika (a sa velikim slovom je samo jedan!) je odbio da celiva svetinju poznatu pod nazivom Časne verige. Čuveno Njegoševo „Crnogorci ne ljube lance“ ostaće zabeleženo kao još jedan biser mudrosti koji je ostavio za sobom. Utoliko pre bi to trebalo da važi i za bilo koji lanac partijske subordinacije, pa i za onaj u budućoj crnogorskoj vladi. U protivnom, prošlonedeljni izbori bili bi samo početni stih one poznate tužbalice:

„Još ne sviće rujna zora
još ne trepti list sa gora
ne čuje se glas slavuja
zoru da najavi...“

Jer, Đekna Milokratije je umrla, a da li je zora demokratije svanula videće se tek u narednim mesecima i godinama.