Trampolina u igraonici demokratije

Veseli se srpski rode
drtlja Bajden nama ode!
Neće dođe ni Kamala
što penkala ne bi dala

U Ovalnom kabinetu
nema da nam prave štetu
mrzitelji iz fotelja
mrze srBstvo i Šešelja
Amerika i Engleska
biće zemlja eS-eN-eS-ka!

Veseli se žuta štampa,
Marić, Krle i Sarapa
sedoj kosi deda Trampa
što se žuti kao lampa.
Trampe, brate, tebi hvala
daćeš nama još penkala.

Čekajte ljudi, aman, čemu ovde tolika medijska ushićenost što će negde tamo (tamo daleko, gde cveta Donald žut) ponovo na vlast da dođe Tramp? Šta, rampa na Brnjaku neće više biti rampa nego Trampa? Ili će možda da Trampimo tone našeg podzemnog litijuma za šaku Svete srpske zemlje? A možda će novi američki predsednik da nam uTra(m)pi svoj F(ak)22 umesto francuskog (liži)Miga-29 pa ćemo opet biti „1. sila na Balkanu i, hm… neka u Evropi“?

Uh, izvinjavam se što ovim možda ometam dražesni prizor skakanja Šešelja od oduševljenja (i to na Trampolini!) ali zar nismo istu euforiju imali i pre 8 godina? Ono „Trampe, Srbine“, „Šiptari u panici…“, itd. (vidi ilustraciju gore)? A zatim i  ostala nadri-patriotska, udbaška proseravanja namenjena zamajavanju naroda i vaspostavljanju jadnoumlja?

O tome koliko je kolektivno pamćenje kratko (što bi narod rek‘o – ko pamet Kamale Haris) pisao sam više puta, zadnji put ovde. Zato, hajde da malko predahnemo, srknemo pivce, da se podsetimo na nedavnu istoriju i da si postavimo pitanje:

A šta će to da nam donese smena dva starca u Beloj kući? Bajdenosaurus je evolucijski izumro kada više nije mogao da potrevi basamake na avionu, pisoar u Beloj kući, kao i imena saveznika, savetnika, prijateljskih i neprijateljskih zemalja. Ovo zadnje je, uostalom, klasična falinka svih svršenih srednjoškolaca u Jenkilendu. Ono: Jel se kaže „Iran“ ili „Irak“? I, aman, gde je ta „Yugoslovakia“ da pošaljemo bombardere?

Dakle, osim toga što će nabavna služba Bele kuće morati da menja u svom trebovanju veličinu i količinu pelena za svog Vrhovnog komandanta, šta se bitno promenilo u odnosu jedne globalne velesile i lokalnog balkanskog velepatuljka? Očekivanja ovdašnjih ljubitelja tvrdih, valjkastih stvari (bilo da su u pitanju krstareće rakete ili penkala) nisu se ispunila ni za vreme prvog Trampovog mandata, zašto bi se išta promenilo za vreme ovog narednog? Dobro, de, penkalo smo dobili, ali nam mastilo ode na razne neobavezujuće potpise.

Mene, kao i većinu stanovnika Srbije, baš zabole za stanje američke ekonomije, kurs dolara i broj Kasandri koje ilegalno rade u Las Vegasu kao francuske sobarice. Ono što me zabrinjava je pogubni uticaj Amerike na (mo)mentalno urušavanje ovdašnjeg stanja svesti. I ne samo ovdašnjeg…

Da li je dvogrba Kamila Haris prsla na izborima zbog toga što su njene dve grbe u brushalteru, a ne u donjoj polovini donjeg veša? Američko biračko telo može povremeno da uživa u prodoru crnog, politički obdarenog Afroamerikanca u Belu kuću, ali šta, zar će neka crnpurasta skvo da bude poglavica? Krava koja sedi na prestolu belog čoveka? Zna se šta žene mogu da rade u Oralnom kabinetu! Što bi u Bronksu rekli: „Bitch, this is the man‘s world!“

Prošli vek je najveće tragedije doneo kada su obični ljudi, u strahu od teške i neizvesne sadašnjosti, poverili svoje živote pajacima koji su zapaljivim trampovanjem sebe nametnuli kao vođe čopora. Musolini, Hitler, Staljin, Sadam…  Alfa-gorile koje su bubnjanjem u grudi o rasnim, klasnim ili nacionalnim interesima naterale milione da iz ljudske vrste pređu u vojničku kolonu, tamo gde nema individualnih prava, samo bespogovorne poslušnosti.

Da li je strah od budućnosti u kojoj vlada veštačka inteligencija naterao ljude da se okrenu prošlosti u kojoj su vladali diktatori? Umesto da traže svoja konkretna ljudska prava, cvile za tradicionalnim vrednostima? Za dobrim, starim vremenima kada su mlađi slušali, carevi vladali, ljudi im se klanjali, a žene prale noge muževima? Kada se znalo ko kosi, ko vodu nosi… i sipa je u lavor!

Ispada da u 21. veku i nekakav smotani Džo iz Kentakija, i mlohavi Srbislav iz Dudulajca, kao i siroti Aljoša iz Novosibirska čeznu za čvrstom rukom i kurčevitim vođom. Cela planeta je postala globalno selo na čijem ulazu piše:

„Ženi je mesto u kući, nikako u Beloj kući.“

Autor Zoran Petković