Umesto komentara – Otvoreno pismo na tekst Saše Ilića ISPOD REAKTORA (Peščanik, 10.3.2022.)

Gospodine Iliću, šta mislite koliko bi takvih priča moglo da bude objavljeno, na primer  o onome što se krajem devedesetih godina prošlog veka dešavalo na Kosovu? Ne mogu  da kažem rata jer tamo rata zapravo rata nije ni bilo – udružena zapadna alijansa, na čelu sa Amerikom, je nad Srbima trenirala strogoću, pa su nas tako nekih šest meseci zasipali bombama i to ne samo onim običnim već i onim kasetnim koje se inače obično ne upotrebljavaju protiv vojnih i strateških ciljeva, već radi civilnih žrtava, pa  čak i onih sa obogaćenim uranijumom – na nivou dugoročnog ispitivanja efekata tog novog oružja, pretpostavljam na civilnom stanovništvu, a ne na vojnim i strateškim objektima.

Neću ovde duže o Kosovu, knjigu sam o tome napisao – O OPANČARIMA I OPANCIMA; Beograd, 2012, pominjem to samo zato što vidim u tome i ovome što se danas dešava u Ukrajini mnogo sličnosti, a i mnogo različitosti. Tema je mnogo široka, prevazilazi okvire običnog teksta, pa ću kod nekih tvrdnji ostati samo na nivou pitanja, a podrazumeva se da ću u slučaju potrebe rado pokušati na njih i da oddgovorim.

Vidim na kraju vašeg teksta vaš fascinantni CV, pa da se i ja pretstavim – Dragiša Čolić,  rođen u Beogradu. Poslednjih dvadeset i nešto više godina advokat – trenutno zamrznutog statusa jer sebe smatram ozbiljnim čovekom, kome ne priliči da se time bavi u ovakvom pravosuđu i kod ovakve vladavine prava. Pre toga privrednik (nikad na državnim jaslama), radio kao pravnik – specijalista za ugovore u spoljnoj trgovini, u najvećim jugoslovenskim firmama Energoprojektu i Intereksportu, posebno na ugovaranju investicionih objekata u inostranstvu (najviše po Africi), pa tako prošao svet uzduž i popreko, da bi krajem osamdesetih godina prošlog veka završio u Londonu kao direktor tamošnje Ineksove firme. Ostao sam tamo punih osam godina, stekao i britansko državljanstvo (naravno zadržao i ovo naše), pa bih sada mirne duše mogao na sve ovo i da se pravim Englez, al' ne  mogu.

Imam lošu osobinu da  kad nemam šta da radim, moram nešto da radim, pa tako eto – iz hobija, za vreme  bombardovanja počeh i da beležim šta se oko nas dešava, nekima se to dopalo – objavih do sada o tome četitri knjige, proglasiše me za hroničara, navukoh se na pisanje, to me još uvek drži, pa eto, evo me i ovom prilikom. A ako ste još uvek u dilemi „ko sam i od kojih sam“ pogledajte tekstove na mom blog sajtu Opancar.com ili na portalima Koreni i Konkretno – objavili su mi preko 300 tekstova u poslednje tri godine.

Elem, da se vratim na ono gore narečeno – ko ima potrebe za ratom u Ukrajini i zašto. U pitanju su strateški interesi lidera novog svetskog globalističkog pokreta – New order, i njegovih  vernih zapadnih saveznika koji se vazda  nadmeću u tome ko će da bude prva pratilja Mis  Amerike. A Amerika, vazda i pre toga, ima svoje strateške interese u celom svetu – čak i u nadaljim istočnim delovima sveta – Koreji, Vijetnamu, Kambodži, Avganistanu, Južnokineskom moru... Bliskom istoku ... Ako nisu u pitanju strateški interesi, onda je u pitanju nezadovoljstvo stanjem demokratije u nekoj od zemalja sveta, koje razume se nije po volji pomenutom svetskom lideru. Negde sam ovih dana pročitao da je Amerika do sada – na  ovaj ili onaj način, učestvovala u ratnim intervencijama u preko 50 država sveta. Zašto?

Industrija  naoružanja je najmoćnija industrija u Americi. Još u vreme bombardovanja, za vreme pisanja gore pomenute knjige O OPANČARIMA I OPANCIMA, raspolagao sam podatkom da je američki godišnji budžet naoružanja i vojne opreme 500 milijardi dolara. Neverujem da je danas manji. Znate li koliko je to još zavisnih pratećih industrija i ukupnog broja zaposlenih. Možete li da zamislite haos koji bi nastao kad  se tolika proizvedena gvožđurija ne bi trošila, već negde lagerovala, pa tako svake godine. Svaki američki predsednik – pogledajte u natrag, mora da izmisli neki rat. Ako to ne učini, najbolje što mu se može desiti je ono što se desilo Trampu – da ne bude izabran u drugom mandatu, što je inače redovna pojava.

Tramp je zbog toga bio na tapetu tokom celog mandata – svi njegovi pokušaji razgovora sa Rusima ili – ne daj bože, sastanka sa Putinom, nailazili su na oštru osudu, a najviše mu je zamerano to što je navodno pobedio na izborima uz pomoć Rusa – čak je zbog toga bila formirana i kongresna  komisija koja je ispitivala te „stravične“ optužbe ne samo prema Trampu, već i prema članovima njegove porodice. Pa ko da poveruje u to da je Tramp pobedio na izborima zahvaljujući Rusima. A čak i da su se Rusi u njihove izbore mešali, koji bi stvarni efekat tog eventualnog mešanja bio. Ko se danas ne meša svakome u izbore – iz ovog ili onog razloga.

A šta je uradio Bajden. Odmah po preuzimanju predsedničke funkcije doneo je odluku – Američki vojnici neće više ginuti u ratovima po svetu. Možete li da zamislite koliko je to – za Ameriku, bila popularna odluka. Nagledali smo se filmova o sudbini američkih vojnika koji se iz Vijetnama i drugih za Ameriku strateški važnih regija raćaju kući.

 I počelo se sa primenom te odluke odmah. Najptre sa Avganistanom. Posle 20 godina  ratovanja – možete misliti koliko je samo u tom ratu naoružanja utrošeno ili prodato, američki vojnici se vraćaju kući i Avganistan prepuštaju talibanima. Za 20 godina ratovanja vi izgradite  i lokalnu infrastrukturu, steknete lokalne saradnike koji su vam prišli u nadi da ćete ih zaštititi od talibana koji su dalekoistočna verzija zloglasne Al Kaide. I sada, vi jednostavno napuštate tu zemlju bez ikakvog prelaznog perioda i te ljude ostavljate na milost i nemilost talibana koji nadiru. A znate kakvi su njihovi sudovi. Gledali smo haos i očaj tih ljudi po aerodromima u pokušajima da se dočepaju bilo kog aviona i sačuvaju živu glavu. Ne sećam se da je svetska javnost bila ovako uzbuđena kao sad u Ukrajini. Koliko bi gospodine Iliću moglo priča da se ispriča o sudbini koja je potom zadesila te  ljude i njihove porodice.

 Nije se Bajden potom manuo ratova. On je smislio drugu taktiku – da drugi ratuju umesto njih, a oni će ih snabdevati oružjem. I krenuo je već ranije započeti projekat zaokruženja Rusije sa svih strana – sa severa su baltičke zemlje, bivše sovjetske republike, u Poljskoj je postavljen raketni štit – postojao je sporazum o zabrani razmeštanja  raketa srednjeg dometa, Amerika je pre  toga istupila iz tog sporazumaa. Pre toga su u EU uniju  primljene Rumunija i Bugarska (bez ikakvih pristupnih pregovora, otvaranja poglavlja i sl.). I u Rumuniji je potom instaliran raketni štit, suprotno pomenutom prethodnnom sporazumu o zabrani razmeštaja raketa srednjeg dometa.

Rusiji je ostao izlaz na Crno more samo preko Krima, nekada sedištu čuvene sovjetske crnomorske flote koji je pripao Ukrajini, a Krim nije gradila Ukrajina nego Sovjetski savez. Rusija je shvatila da joj Amerika priprema totalno zaokruženje, da hoće da je svede na regionalnu silu i da jednom za svagda završi sa njom, kao protivnikom koji eventualno može da joj parira i sprečava je u glupostima koje pravi po svetu – to je razlog zašto je Rusija aneksirala Krim.

Svakakako ste čuli za sporazum u Minsku kojim je garantovana neutralnost Ukrajine, upravo iz razloga sprečavanja potpunog  zaokruženja Rusije. Zašto se istupilo iz  tog sporazuma. Kakve su to sad priče da je Ukrajina slobodna zemlja i da može da se udružuje sa kim god  hoće?

Svakako ste čuli da Ukrajinci godinama granatiraju Donjeck i Lugansk, bivše sovjetske regije pretežno naseljene Rusima, koje su sada pripale Ukrajini. Ne podseća li vas to na slučaj Kosova i provokaciju na koju je naseo Milošević. Krenuo je da reši problem ... ostalo znate – Srbija je agresor i na nju se sručila sva sila ovog sveta, uključujući i sankcije. Zašto?

Zbog strateških interesa Amerike i u tom delu sveta. Poterali su ih iz  baze Aviano u Italiji i trebalo je izgraditi drugu bazu. Kosovo je idealna lokacija – tu je Jadransko more, Otranska vrata i izlaz u Sredozemno more gde je vazda igranka svih brodovlja sveta. Kako da se to dešava bez Amerike?      

 Šta mislite, da li bi Srbija bila bombardovana da je na pregovorima u Rambujeu pristala da se na Kosovu, kao njenoj teritoriji, izgradi baza Bondstil koja zaprema pola Kosova. Ne, danas bi Kosovo i dalje bilo Srbija, ne samo formalno, nego i faktički.

Taktika je jenostavna – nastaviti sa politikom zaokruživanja Rusije i nastaviti sa provokacijama granatiranjem Donjecka i Luganska i Rusija će morati da reaguje. A kad  bude reagovala, sručiće se na nju udružena zapadna armada, sa stravičnim sankcijama koje treba da onemoguće svaki normalan život u Rusiji i izazovu bunt stanovništva. Vidite li u tome sličnost sa Srbijom i Kosovom?

 A gde su razlike? Srbija je mala i nema rizika od uzvraćenog udarca – uvek me je to potsećalo na scene koje smo viđali za vreme demonstracija, kad policajci sustignnu nekog demonstranta i obore ga na zemlju,  a onda se ko zveri ustreme na njega – da svaki od nju zada bar po jedan  udarac, jer i tu važi plimpisko pravilo – važno je učestvovati. Sa Rusijom je drugi slučaj – Rusija može i da uzvrati i u tome je suština Bajdenove teorije – Neka sa Rusijom ratuje Ukrajina, a mi čemo da im isporučujemo oružje. I sankcije, do sada neviđene, pride. I medijska kampanja, takođe do sada neviđena. I tu dolazimo do razlike. U slučaju Srbije – i bommardovanje i sankcije i medijska kampanja na strani agresora. U slučaju Ukrajine – opšta medijska kampanja protiv Rusije – iznuđenog agresora, koji kad navedenih igara ne bi bilo ne bi imao ni jedan jedini razlog da zarati protiv Ukrajine.

 I to do sada neviđena medijska kampanja. Danas sam prvi  put prekinuo slušanje  dnevnika u 19 tv N1, koji inače redovno slušam. Možda više i neću – dve trećine dnevnika je pretvoreno u kampanju o kojoj govorim. Zar je normalno da od početka dešavanja u Ukrajini do danas u toliko dugim prilozima, za sve to vreme, ne bude ni jedna jedina reč u prilog one druge strane. Želeo sam, na primer, iz „mog“ dnevnika da čujem šta je  istina o laboratorijama za proizvodnju bojnih otrova koje je Amerika instalirala širom Ukrajine, makar samo o onom što je tim povodom rečeno na raspravi u američkom kongresu i ispoljenoj zabrinutosti da to što su Rusi razorili i zaplenili ne bude upotrebljeni protiv onih kojima nije bilo namenjeno. A da tu nečeg ima dokaz je što je i u Ujedinjenim Nacijsma podnet zahtev da se to ispita. Ni reči o tome da se slučajno ne bi narušila naručena kmpanja.

Zar je u redu da nova šefica Evropske unije, Ursula fon der Lajen, Nemica, Ruse koji su u Drugom svetskom ratu imali 17 miliona žrtava – od strane Nemačke, naziva fašistima.

Koji su efekti današnjeg zapadnog samita u Parizu – poziv Rusije na potpunu  predaju i kapitulaciju. Zašto su  ti ljudi trošili  struju, kad znaju da  je to za Rusiju nemoguć uslov.

Da li Evropi sve to odgovara? Ne – pa zašto tako slepo prati Ameriku. Zašto se ne otvore pošteni međunarodni pregovori i sagledaju pravi uzroci ove iznuđene ruske agresije na Ukrajinu. Ima li i Rusija pravo na svoje strateške interese – i to isključivo radi svoje samoodbrane.

Dokle to ide? A sve  to postaje i ružno – evo dok ovo pišem stiže vest da je u avionu Er Srbije koji je poleteo za Moskvu, podmetnuta bomba. Po proceduri, avion je morao da se vrati u Beograd. Time je osujećena i ta jedina veza sa Rusijom – ima li i tu mesta za priče.  Autor ove opake domišljenosti je sada ponosan. I on je učestvovao u kampanji – kao u onoj gore pomenutoj priči o gomili policajaca koji nasrrću na palog demonstranta.

A bogami, sve to može da ispadne i jako opasno. Rusija ovaj  rat ne sme da izgubi, jer bi to bilo ravno njenom samoukidanju – ono na čemu Amerika radi. A ako  je udružena svetska armada uz pomoć ovih stravičnih sankcija do toga dovede – Rusija je već rekla da su ove sankcije  ravne objavi rata, može svašta da se desi – a onda, nije ni važno da li  je neko pritisnuo ono dugme iz straha ili očaja, irelevantno je.

Nas pravnike su učili onoj maksimi koja potiče još iz Starog Rima – Audiator et altera pars (čujmo i drugu stranu). A toj unisonoj euforiji ste eto svojom pričom ISPOD REAKTORA podlehli i vi gospodine  Iliću.

To je priča  jednog običnog građanina, koji nije ni političar, ni politkolog, ni istoričar, već samo hroničar, možda će mi profesionalci iz pomenutih struka nešto i zameriti, demantovati – ne mari, bar ću da ih izvučem iz mišje rupe i nateram da progovore.

I na kraju – da li i ja saučestvujem u stravičnim izbegličkim prizorima kojima nas zasipaju. DA, mnogo, ali za razliku od ovde pominjanih ja pokušavam da proniknem u prave uzroke toga, jer smatram da  je to mnogo delotvornije od ovoga što se radi pod parolom Stop the war – naravno pod pretpostavkom da su neutralni i da naloge ne dobijaju od svojih gazda.

Dragiša Čolić