Ustav na usta i ostale perverzije
Opšte zgražavanje zbog toga što je Skupština Srbije zaličila na rijaliti program (ili pijačno koškanje oko tezgi), uz još veću halabuku zbog pornjaka u rukama poslanika, nužno izaziva neka pitanja. Na primer: U čemu je, aman, razlika između Farme (Zadruge, Parova...) i Skupštine? Pogotovu od kada su propali političari (Šešelj, Čanak...) srozali ugled narodnog poslanika ulaskom među starlete i od kada su silikonske starlete ušle u Skupštinu. Zato, hajde da umesto sočiva TV kamera uzmemo Šerlokovu lupu, bacimo kritički pogled, i uočimo sličnosti i razlike.
Na Pinkovoj Farmi postupci učesnika su posledica njihove slobodne volje. Da li će da se pare, psuju ili biju zavisi samo od ličnog raspoloženja. U Skupštini, lajanje malih psića, debelih Spasića i utovljenih pripadnika vladajućeg čopora obavlja se isključivo po komandi dresera. A da li će lavež nekakve opozicije da dopre dalje od njihovih mikrofona, određuje Di Džej Orlić na svom miks-pultu.
Skupština Srbije odavno nije mesto u kome se o nečemu raspravlja i gde se donose bilo kakve odluke. U državi pretvorenoj u privatno preduzeće SNS d.o.o. (za neupućene, d.o.o znači „društvo sa ograničenom odgovornošću“) opozicija je samo alibi Vladaru za svaku učinjenu budalaštinu. Da, mi pravimo gluposti, da, kod nas ima lopova, ali, o narode moj, zamislite šta bi bilo da je ostala bivša vlast! Međutim, pošto su Baba Angela i francuski babojebac izvukli malom Aleku uši uz – no, no, jednobojni parlament nije u skladu sa evropskim standardima! – prgavi Boškić i lepa Zavetnica su pušteni da se pridruže Kebarskim damama kao skupštinska dekoracija.
Zato je prošlonedeljni stampedo popizdelih opozicionara na jedina dva uključena mikrofona u sali samo običan nesporazum. Oni su, jadni, mislili da njihov glas („u ovom času za srpski narod“) treba javnost da čuje, vlasnici države i njenih institucija imali su suprotno mišljenje. Šta je, bre, bednici? Mislite da vam je ovo nekakav evropski, demokratski parlament? Pa, zar vam onaj aplauz sa početka sednice nije bio dovoljan znak? Kada Veliki Vođa ulazi u prostoriju, stoji se u stavu mirno i dužinom aplauza obezbeđuju privilegije. A ako vam se trenutni status ne sviđa, lepo pređite u SNS, pa da vidite šta je zlatno doba.
Ili možda, još bolje, u SPS?
Pornjak u rukama poslanika partije koja pridržava vlast dok se, kobajagi, vodi rasprava o „svetoj srpskoj zemlji“ možda najbolje ilustruje pravo stanje stvari u ruiniranim ostacima državnosti nesrećne Srbije. S jedne strane, Kosovo je od „srca Srbije“ postalo erogena zona o koju se šiljkaju političke ambicije raznih demagoga, s druge strane, šiljkanje kobaje i džepni bilijar su krajnji domet umeća ovdašnjih političara.
Jer, ma koliko trajao aplauz u Skupštini, ma koliko razni Kurformeri širili mit o Velikom Vođi, dlakavi dlanovi su jedina posledica pubertetskog samozadovoljavanja iluzijama. Da li bi nekakva deklaracija promenila žalosnu činjenicu da Kosovo više nije deo Srbije? Ili bi to bio još jedan papir za brisanje smrdljivih ostataka demagogije sa guzica trajno uvaljenih u fotelje? Zar nije upravo u bajkovito doba Ivice i Mirice Šiptarima oduzeta autonomija? Kada su Sloba i Mira, pre 3 decenije, menjali ustave, možda je tada trebalo neko da ih zaustavi? Da, kučke agresorske su 1999. donele kumanovski papir, ali UČKe šiptarske su digle ustanak upravo zbog onih koji su danas na vlasti.
Kako smo od Autonomne pokrajine KiM došli do severnokorejskog Kim Džong AV-a? Histerično vrištanje „vama je poslovnik preči od Srbije“ pokazuje sav jad i bedu naših uzurpatora institucija. „Država to sam ja“, nekadašnja parola jednog srednjevekovnog monarha, danas je ovde ponovo jača od pravnog sistema. Jer Ustav, zakoni, poslovnik, nisu samo nekakvi bezvezni papiri, oni upravo čine da neka teritorija bude država, da brda i doline imaju zajedničko ime, grb i zastavu, da gomila tapšača i drkadžija budu nekakvi predstavnici naroda, i da se njihova predstava razlikuje od Pinkovog rijalitija. Zato nije više pitanje koliko je Takozvano Kosovo država, pitanje je koliko je to sirota Srbija.
Najviši pravni akti Kosova i Srbije svakako nisu saglasni oko toga čija je sporna teritorija, ali u oba piše isto: spoljnu politiku vode premijeri, državne akte potvrđuje parlament. Zašto onda Vučić ne pregovara sa onom... Fljovisnom…? Zašto se Kurti ne gleda oči u oči sa Brnabićkom?
Upravo zato što je proces rušenja države Srbije i pretvaranja parlamentarne republike u TV rijaliti i vazelinsku piramidu tragično okončan. Ne, nisu strani moćnici doveli mucavu Brnabićku niti su napunili našu Skupštinu debilima, to je učinila naša vlast.
Zato se ono „sram vas bilo, bednici jedni“ nikako ne odnosi na nesrećne pripadnike ne-se-nes partija. Jer između sramotnog gledanja golih žena na mobilnom i sramotnog laktanja za što dublje uvlačenje u debelo crevo pred skupštinskim kamerama postoji drastična razlika. Između dve perverzije, bar po meni, neuporedivo gora je ona sa vazelinom, aplauzom, golom vlašću i silovanom Srbijom.